Дежа ви узвраћа ударац: „Не планирамо (више) офанзива и спремни смо да се зауставимо… не издајући сећање на мртве (и живе).“

Паметан план делује! А под „делује“ не мислим обавезно да делује у телеолошком смислу, да је сврсисходан или да омогућава постизање рационалне сврхе (телоса).

Усред дебаљцевске офанзиве (и пошто је најавио офанзиву на Мариупољ, а онда је два сата касније порекао), Захарченко је, подржан од Плотњицког, изјавио да „не планирају офанзиву“ и да сада „захтевају да Кијев седне за преговарачки сто“, и то пошто је рекао да је са минским преговорима готово.

Као и крајем прошлог августа, Москва сада захтева да се „одмах престане са борбеним дејствима“, без јасне и принципијелне осуде интензивног гранатирања и напада на цивилно становништво Донбаса од стране кијевске хунте илити „партнера“. Проблем је у томе што хунту, сем ако јој снаге нису отеране далеко од насељених места Донбаса, никакви договори неће спречити да опет бомбардује градове.

Чињеница је да је Мински споразум хунтине снаге спасао из два обруча – о којима се није извештавало. Један обруч је био онај код Волновахе (што се лако може проверити на ондашњим мапама), а други код Горловке, који је касније спојен са дебаљцевским и у коме је, како је Безлер касније рекао, 4000 кијевских војника било опкољено. Сетимо се (а и то је лако проверити) да је Путин, тамо крајем августа, тражио да Новоруске оружане снаге отворе „хуманитарне коридоре“ за пролаз хунтиних снага. Сумњам да је совјетским генералима био познат такав стратешки проналазак. Какогод, сва та хуманост се код кијевских јединица некако загубила, јер оне су, од самог почетка, јасно стављале до знања да неће правити никакву разлику између цивила и „терориста“, како називају све које не контролишу.

Давање излаза готово потученој војсци, у форми „хуманитарног коридора“, како би јој се допустило да се поново наоружа, прегрупише и поново настави са планираним геноцидом је потез неортодоксан, потез за који је узалудно и бесмислено очекивати да ће икада бити узвраћен као услуга или реципрочна мера.

Сигурно је да ће неки тврдити да је таква брига за фашистичку војску или знак недокучиве стратешке мудрости, или хуманизам и скромност неопевана, док ће за друге то бити претњама и притиском изнуђен потез. Међутим, треба имати у виду, да је у замену за ову, без преседана, спремност да се одбаци сопствена тешко стечена победа, и такве „хуманитарне коридоре“, уследио Мински споразум и одређивање „коридора“ за излаз Новорусије из Новорусије и повратак у оквире „једне, јединствене и неподељене“ – уместо „хуманитарног коридора“ из нацистичке, бандеритске тираније.

Изгледа да нова иницијатива има за циљ да се са садашњим дебаљцевским обручем нешто слично уради.

Корисни линкови (Сучанов коментар се директно односи на прву вест):
TASS: World – DPR, LPR plan no offensive and are ready to stop at existing disengagement line Vladimir Suchan: Logos politikos: Strelkov versus Starikov debate

Аутор: Владимир Сучан
Извор: Vladimir Suchan: Logos politikos: Deja Vu Struck Back: „We plan no [more] offensives and we are ready to stop … without betraying the memory of the dead [and the living]“
Превод: Ћирилизовано за СРБИН.ИНФО

Ако Вам се свидео овај текст
можете нас подржати слањем СМС поруке.

Ознаке: Владимир Сучан, Новорусија, ратни извештај, Русија, Украјина, хуманитарни коридор