Прочитај ми чланак
(Проф. др Драгољуб Живковић)
Алхемија патриотизма
Не знам које све асоцијације може изазивати овакав наслов, али сваки неспоразум може настати ако не постоји интелектуална спремност да се упустимо у најдубљу мисаону анализу једног појма који је безброј пута дефинисан на веома различите начине. Ако не мешамо појмове родољубље и патриотизам, национализам и слепу оданост неком лидеру или партији, веоисповест и религиозност, расизам и нацију, већ критичким духовним моћима истражујемо не само етимолошка значења тих појмова, већ и њихову животну садржину, онде нам неће бити тешко да се запитамо ко смо ми и где то идемо, шта је то „наша држава“, Европа или свет, шта то радимо и где ћемо стићи. Мали људи решавају та питања помоћу видовњака, астрологије, магије, хороскопа и тд, све до онога што кажу политичари, новинари, телевизија или интернет. Ухваћени у замку вештих информација, заправи све мање знамо ко смо, куда путујемо и шта можемо од тога пута очекивати.
Велики немачки филозоф, Имануел Кант, давно је изрекао један од својих мудрих савета или правило мудрог живота. Он сматра да човек, као ограничено умно биће, мора одговорити на три питања која му дају шансу да одговори на фундаменталмно питање: ко је он у свету у коме живи и какакв то живот заслужује. Да би на то сувисло одговорио, мора дати одговор на три фундаментална питања: „Шта може (а то значи и шта не може) знати“, шта треба да ради и шта може очекивати, ако зна шта може знати и шта треба да ради на основу знања којег има. То су питања и њима примерена делатност, на која мора дати одговор да би утврдио своје место и улогу у свету у коме живи.
Ако се не бави овим питањима и не настоји да оптимално тачно одговори на њих, немогуће је да сувисло, разумно и темељно решава свој живот. Дакле, основни задатак човека није ограничен или утемељен у идеолошким, верским или социјалним оквирима. Бавећи се само њима, ми уствари бивамо заробљеници одређених сила које нам стварају илузије како о нама тако и о себи, из којих се не виде хоризонти смисла нашег живота. Те силе нам бацају непрестано мрвице, отпадке, лажне вредности, заблуде, величине које у себи немају никакве вредности и, забављени тим светом кича и препаратима козметике која се лажно назива естетиком, немамо снаге да се позабавимо смислом нашег постојања или живота. Смисао нестаје или се претвара у своју ругобу, стварајући привид наше вредности и важног ангажовања. Бацакамо се, из загрљаја у заграљај туђих замки, опчињени лажним вредностима и умиремо као безвредна бића која су модерни играчи смислили, да би уживали не само у свој моћи, већ, још више, у нашој немоћи.
Свет, коме су злодела одавно постала велики извор зараде и моћи, далеко више ужива у немоћи жртве него у властитој моћи. То је тајна зашто постоји толико зла у свету; зашто не постоји успешна борба добра против зла, које не би само мењало своје лице и одору, своје методе и средства да би сачувало свој дух.
„Црвена“ идеологија и „црни“ национализам
Једно од највећих зала у људској историји су и разне идеологије, које умеју да заробе велике масе људи, постајући њихова диктовка. Кад једна идеологија влада масама, онда масе постају њена материјална снага, говорили су теоретичари комунизма који су сву своју интелекталну моћ дали на развијање те идеје и њено претварање у најприхватљивији облик, да би у масама добила своју материјалну снагу, и у томе су успевали.
Те масе, које су се бориле за свој „голи живот“ за живот своје породице, нису имале ни духовне снаге, а ни спремности да анализирају ту моћну иделогију, која је уместо просвећеног национализма, пропагирала интернационализам, оданост вођама револуције и бескрајном подношењу и најгорих услова живота за неку далеку „блиставу будућност“, која се обавезно превиђа као најсигурнији пут ка вечности. Интересантно је да се и та концепција освајања власти, назива револуцијом, а самовлашће вођа ,,револуције,, највећом демократијом, слободом и правдом. У тим условима свести и емоција, није тешко ни бити вођа, ни владати годинама, све до своје природне смрти.
Комуниста не смe званично и јавно бити ни верник, у религиозном смислу речи, јер је верник вођа револуције у целини свога бића, не сме бити припадник нације и свога завичаја, него светско биће које сања о светској револуцији, односно владавини. То му не смета да тајно буде нешто сасвим друго, па чак и оно што је по природи свога бића.
Већ на првом Конгресу КПЈ у Дрездебу се истичу три највећа задатка сваког члана КПЈ и партије у целини:
1. Да се сруши капиталистички поредак У КОМЕ ВЛАДАЈУ КАПИТАЛИСТИ, А НЕ КОМУНИСТИ у свим земљама света, чиме се покрет дефинише као светски;
2. Да се уништи монархистички систем власти и васпостави нови, комунистички:
3. Да се поведе најоштрија борба против националног, верског и социјалног угњетавања, истичући то као најјачу пропагандну паролу за привлачење маса у покрет.
Онда је дошло на ред стварање Интернационале, као велике масовне снаге покрета којим би се руководило из једног центра.
То су биле црвене линије борбе комуниста свих земаља у братском загрљају.
Када је др Сима Марковић, Генерални секретар КПЈ, ипак поставио национално питање као питање од важности за комунистички покрет, био је врло брзо ликвидиран, као што су ликвидације уследиле у свим КП, оних људи који су се усудили да истакну и неке слабости комустичких партија које се нису држале прокламованих приципа. Дакле, врло брзо се показало како ће се КП обрачунавати са својим унутрашњим непријатељима, који су били далеко већи и опаснији од оних спољашњих. Тиме се отворио простор грађанском рату и сукобу људи унутар породице, генерације, нације, другачијег мишљења, уопште. Најгоре је било мислити другачије од оног што партија каже. Настале су готово смешне ситуације да се због другагачијег мишљења, па било оно и најбоље, лако губи живот. Та суманута идеја, која још има своје присталице, нанела је веће зло комунистичком покрету, него атомско оружје Америке, бачено на мирне грађане Јапана.
И једно и друго зло, свако на свој начин, означило је хегемонију лудила и самовоље, зла, са огромним последицама по цео свет.
Зачудо, и они који су комунизам проглашавали, и данас проглашавају за највеће зло у свету, учинили су исто са својом идеологијом демократије, слободе и права. Демократија је, у ствари њихова владајућа воља, њихов интерес и право да употребе све своје снаге, укључујући и војну силу, да би успоставили глобалну владавину у свету. У основи, та идеологија није ни по чему битном различита од комунистичке идеологије. Оне су, безброј пута, са лакоћом постизале договоре и заједно делиле свет на интересне сфере. То вам је исто као кад највећи лопов виче из све снаге: ,,Држите лопова!,,, указујући прстом на неког сиромашног човека који се храни из контејнера, и док народ јури тог несрећног човека, велики лопов не само да мирно краде него и тражи награду за то што је указао на тог малог човека.
Све вредности којима се ките и поносе владајући слојеви капитализма и социјализма, настају у мору пропаганде, а све што подразумева човекову самобитност, индивидалност, слободу рада и живота, нестаје и губи се у обећањима да ће послушност некада бити награђена и да је ,,стога,, најпаметније бити послушан.
Дакле, светски комунизам, као идеологија маса, и амерички глобализам, као изум градитеља новог или трећег света, имају исту основну матрицу, исте циљеве и исту поделу на оне који владају и оне којима остаје да слушаја и извршавају.
„Црна“ идеологија расизма и антипатриотизма
Каква је то суштинска разлика између нацизма, којег Хитлер васпоставља у Немачкој и који наноси огромне, разорне последице целом свету, и Америчког, а сада и европејског модела глобализма и унијатизма који такође тражи оне услове одрицања народа од своје државности, националности, територијалности, културе, језика и традиције, да би постао ,,модеран,, народ Европе? Само насиљем, уз употребу најмодернијег оружја, Европа може бити унитарна, једнообразна, централистичка. Уосталом, то су биле идеје свих окупаторских сила, почев од Византије, па преко Римске империје, немачког нацизма, до америчког глобализма. Та сулуда идеја коју подржава и контролише америчка концепција ,,трећег света,,, није ништа друго до повампирени комунизам или повампирени хитлеризам. Само малоумни људи могу веровати да им неко други може донети срећу, памет или слободу, ако мирно и послушно подносе све тортуре власти, па и по цену одрицања од свог идентитета.
Системско разарање духа нације у име власти
Прве буржоаске револуције у свету одиграле су се у тада најразвијенијим државама света, у Француској и Енглеској, а потом и Немачкој. Оне су одувале феудални систем као владајући, остављајући трагове тог система у монархијама и другим феудалним вредностима, настојећи да прво млада, а потом и веома богата буржоазија, преузме сву власт и успостави владавину капитала као новог божанства, чије је највеће оличење банкарски систем који се показао као систем највеће ,,тајне,, како се пљачка народ. Највећу помоћ том систему даје капиталитичка политика, право, економија, а прискаче у помоћ и оружана сила система. Тако се ствара обруч око свих људи који су корисници или грађани тог система. Да би све то добило ореол ,,милосрдног анђела,,, користе се већ опробане силе пропаганде, информатике, јавних гласила ,,усрећивања,, народа којим се влада.
Пропагандни патриотизам
Комунистички систем је такође имао веома развијену пропаганду, фабрике и поља „среће“, али је далеко бизарније, примитивније деловао јер су творци „среће народа“ били полуобразовани људи, без маште и великог лукавства. Они су моћном идеологијом, присутном на сваком кораку: у фабрици, земљорадничкој задрузи, болници, школи, универзитету, у спорту, у култури, у чврстој организацији целокупног живота – нудили само једну „истину“ која се лако памти и још лакше спроводи. Основна слабост тог идеализованог и идеолошког система вредности, јесте његова супротност самој природи човека, његовој организацији рада и културе. Наиме, подвођењем свих људи под један систем вредности, испустило се из вида да су сви људи, мање или више различити по својим способностима, потребама, радним и животним циљевима, по навикама, култури живота и рада, да их је немогуће стрпати у тор и настојати да буду послушна бића. Управо те природне особине човека су се буниле наметнутом систему вредности, доводиле до слабљења иделошких стега и коначно, до пуцања система.
Оно што је посебно интересантно јесте однос ова два, привидно потпуно супротна система власти, без обзира како они себе називали, јесте однос према умним, стваралачким снагама друштва. Ово питање је тим важније што се, поред свега другог, ипак пробија вредност човека у сваком систему, његова аутентична природа, енергија са којом располаже.
Капитализам је рано сазнао да у стваралчким способностима људи столује могућност напретка или прогреса датог друштва. Уосталом, буржоаске револуције нису биле ни могуће без техничко-технолошког напретка, открића и иновација, без креативне свести и њених изума. Отуда и настојање капитализна да цео свет претвори у своју пијацу куповинама најумнијих људи, како би они представљали моторну снагу нове технолошке револуције, без које капитализам не би био могућ.
Патриотизам политичких блокова
Са друге стране, вође социјалистичко-комунистичкких револуција су чврсто веровале да се тајна успеха тог новог друштвеног система, састоји у чврстој монолитној организација, пре свега радника и сељака, у прокламованој светској будућности и у борби против свега што је капиталистичко. Капиталистичким су се сматрали сви интелекталци, научници и слободни мислиоци, све креативне снаге друштва, које су или ликвидиране као највећи непријатељи новог система или протерани у капиталистичке земље, или натерани да послушно, са свим другим радним слојевима, величају вође као симболе напретка. Само су те вође могле, у име среће народа, имати оно што су имали феудалци или монарси, а затим и најбогатији капиталисти, све да би се народ и свет дивио мудрим вођама, који су, уместо веровања у Бога и Христа, понудиле саме себе као жива божанства. Комунизам је и у својој, такозваној ,,првој фази,,, пеогласио све умне људе непријатељима комунизма, ликвидирао их, протерао или приморао да му служе у разне сврхе, имајући стални надзор над љима.
Невероватан је број најелитнијих интелекталаца Русије, Југославије, Румуније, Кине, Бугарске и других земаља социјализма који су осетили моћ нових владара. Интересантно је да су капиталистичке снаге ванредно добро користиле та чистилишта умних људи у социјалистичким револуцијама. Они који су могли највише да доприносе свеколиком прогресу друштва, су до тог степена уништавани, да би свако навођење имена тих великана, било и тужно и скарадно. Уосталом, изједначени су сви облици рада, сви степени образовања и знања, све способности са неспособноостима, карикиран је појам слободе, права и дужности грађана. Капиталистичке земље су управо од протераних умних људи под тортуром социјалистичких револуција у Русији или Југославији, добили најкреативније кадрове који су вешто употребљени да би се врло брзо показао не само брзи напредак тих земаља, већ и афирмација те врсте демократије. То је учинило Америку најпожељнијом земљом света, Француској и Енглсеској пружило огромну шансу да врло брзо забораве последице рата и та идилична слика о ,,Западном свету,, и данас важи у главама многих људи, иако се све у корену променило. Те велике демократије су постале светске тираније, а Америка показује огроман интерес да постане нова Османска империја.
Манипулације у име „нове вере“
Дакле, оба система су подједнако експлоатисала огромне масе људи, користила њихов јефтин рад и терала их да певају и играју над својом „светлом судбином“. Те земље још живе у дубокој заблуди да су оличење демократије и слободе, да имају право да изводе експеримент глобализма над народима целог света.
Упркос међусобним оптуживањима, оба система су налазила многе заједничке тачке сарадње и подржавања, заједничког учешћа у експлоатацији и отуђењу, у културном геноциду и забранама тредиције, језика, националног обележја, посебитости и индивидуалности, да би се над том масом људи могло лакше и снажније деловати, слично ономе што раде домаћице које делују по тесту да би од њега направиле оно што желе.
Идеју социјализма као прве фазе комунизма је измислио Лењин да би доказао да комунистичка револуција може настати и у оним земљама у којима не постоји развијени капитализам, као што је случај са царском Русијом. И он је тај експеримент извео бољшевичком револуцијом, користећи Први свестки рат. Исто су то урадили комунисти Југославије. И они су у неразвијеном капитализму, али у време трајања Другог светског рата, извели социјалистичку револуцију. Сада се певају песме капитализму као ,,најсавременијем и најбољем,, систему власти, као једином путу у светлу будућност. Утркују се људи на власти да имају што више „пријатеља“, у том јату капитализма, одричући се дојучерашње песмице о идеалима социјализма. Неки се чак и стиде своје социјалистичке младости, бацајући се у загрљај људима који ,,воле“ своје робове.
Више се не зна ко је комуниста, а ко капиталиста, ко се више воли, а ко мрзи. Прште осмеси на све стране, састају се и договарају о срећи народа, а народ трпи ли, трпи. Можда је та способност народа да подноси и да трпи, не само његов велики квалитет, него и његово пристајање на све што ,,мудре главе капитализма“ нуде као спасоносни пут из тунела. И не само то. Богати у свој бахатости и нарцизму нуде велике зајмове са каматама које сигурније од сваког оружја и пропагане производе дужничко ропство, загарантовано за следећих 200 година.
Народ, научио да буде робље вековима, увежбан школом трпљења, још верује у ону народну ,,стрпљен, спасен“.
Немали број врсних интелекталаца све то посматра, анализира и проучава тек да им интелект не би закржљао. Уместо паметних речи, народ се задовољава песмом и игром, жељно ишчекујући неки скандал или вест из интимног живота неке певачице и забављача, а они се разбацали по телевизији као свом приватном поседу, одвраћају пажњу на све велике животне проблеме. И тако, у овом ,,срећном времену“ подударају се идеје и комуниста и капиталиста, и неонациста и фашиста, и верских фанатика и заљубљеника рока и попа. Само се, с времена на време, појаве хомосексуалци, лезбејке и са својим поносом успевају да заједно са политичарима и свим слободњацима одрже лекцију демократији.
Можда ће управо свет, као легло криминала и проституције, лажи и пропаганде, провалије између мултималијардера и сиротиње, пронаћи пут свог освешћења и вратити се људским коренима. На том задатку има посла за све људе света.
