Прочитај ми чланак
Кликни на слику
“Закон о народнијем школама у Црној Гори” из 1911. године учио је Црногорце да говоре српски језик, као и српску историју.
Иако данас на простору Балкана, после великог броја ратова, бујања националности и сукоба постоје велике поделе између народа различитих националности и вере, “Закон о народнијем школама у Црној Гори” из 1911. године учио је децу да се свих 30.000 људи, колико их је у то време живело на брдовитом пределу Црне Горе, иако различити, не разликују много по свом пореклу, “јер су сви Срби”, као и да се у школама говори “српски језик”, као и “српска историја”!
Подсећамо да се српство у Црној Гори, односно, свест да Црногорци припадају српском народу, јавља у 18. веку, кад владике из династије Петровић Његош почињу да за своју политичку идеју траже упориште у митском наслеђу које је углавном баштинила Српска православна црква.
Српска свест у Црној Гори несумњиво није била појава коју су црногорски владари из породице Петровић-Његош затекли утемељеном и снажном у црногорском друштву, већ је била појава коју су они сами развијали и учвршћивали.
Напротив, српска свест у Црној Гори изворни је црногорски производ, али се не може спорити да су за њено снажење увелико заслужни и неки спољни фактори.
Закон о народнијем школама у Црној Гори из 1911. године који је потписао лично краљ Никола И Петровић у свом првом члану каже:
“Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу“.
у закону се даље наводи:
“У основној школи уче се ови предмети: 1., наука хришћанска; 2., српска историја; 3., српски језик; 4., црквено-словенско читање; 5., цртање и лијепо писање; 6., пјевање (свјетовно и црквено); 7., гимнастика и дјечије игре; 8., земљопис, 9., познавање природе; 10., пољска и домаћа привреда; 11., основи хигијене; 12., рачуница и геометријски облици; 13., ручни рад са домаћим газдинством (по могућству)“.
