Мини нуклеарка је тактичко нуклеарно наоружање које се преноси у коферу. За сада је познато да су ово оружје развили САД и Русија, још током Хладног рата али нико није јавно представио ово оружје. Постоје и тврдње да је Израел произвео нуклеарне главе довољно мале да стану у кофер.

САД је створио нуклеарну мини бомбу W54 са експлозивном моћи од 6 килотона ТНТ-а што није много за нормалне стандарде нуклеарног оружја. На пример, бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки на крају Другог светског рата су имале експлозивну моћ од 16 до 21 килотону свака. Ипак, вредност W54 лежи у могућности да се прокријумчари преко граница и постави близу мете.

Мини бомбе Мк-54, верзије W54, које су дужине 62 цм и имају пречник 13 цм теже 45 килограма су најпогодније за пренос у коферима или ранчевима али имају моћ од само једног килотона. Нуклеарна бомба те моћи не би могла да уништи целу Москву или Вашингтон, али би могла да уништи Кремљ или Капитол хил.

Интересантно је да је прво тестирање малих нуклеарки изведено давне 1961. и 1962. када им намена није била предвиђена само за пренос у коферу, већ и за могућност да Дејви Крокет артиљерија користи W54 као пуњење.

Како тада нису били довољно развијени прецизни уређаји за навођење ракета, W54 би се користио и као ракета авиона за гађање другог авиона. Због свог разорног учинка, прецизност није била превише битна. Године 1994. у САД-у је забрањено прављење мини нуклеарки, односно нуклеарки које имају моћ мању од 5 килотона. Ипак, 2004., тај закон је опозван, а производња настављена.

О америчкој производњи мини нуклеарки имамо ограничене информације, јер се могу видети на интернету неке слике као и на филмовима. О руској варијанти више информација дале су издајице из руске обавештајне службе, које су и потврдиле да Русија поседује такво оружје. У доба када су они открили информације завладала је паника у САД-у јер је такве бомбе могуће закопати и активирати касније, а Совјетски Савез није имао тачне информације колико таквих бомби има и да ли су неке нестале, због хаотичног стања у бирократији.

Амерички конгресмен Курт Велдон је из разговора са бројним руским званичницима закључио да Русија производи три различита типа тог уређаја:”Већину њих могу да носе две особе, али неке може и само једна јака особа. Типична величина би била као велики ранац, који би тежио од 23 до 45 килограма. Могуће их је активирати самостално што значи да није потребна централна команда; особа која контролише уређај може га и активирати. Ови уређаји су преносиви. Нема разлога да их неко не пренесе помоћу брода и активира на луци. Размера уништења области је изван било чије маште.“

“Ми не причамо о бомби која разноси део једне зграде као што смо видели у Оклахоми и Лондону. Причамо о бомби чији је капацитет једна килотона, што може да изазове рушење велике области унутар града, рушење много зграда са људима у њима.

Имали бисте велики губитак живота, велику радиоактивну контаминацију и велики хаос. Претња такве врсте инцидента променила би начин обрачунавања са терористима. Зато САД и Русија морају тачно знати колико имају наоружања ове врсте.”

Овај чланак је настао инспирисан текстом УКРАЈИНА: САД испоручиле мини нуклеарке, породица Порошенка напустила земљу? за који су неки читаоци тврдили да је апсолутно немогуће да САД тако нешто изведе. Као прво, открила сам да уговор САД-а и Русије о контроли наоружања не укључује мини нуклеарке, сама контрола над мини нуклеаркама је прилично лабава, те је могуће да их употреби не само САД лично, већ и терористи које финансира САД.

Такође, нуклеарне бомбе ове врсте готово сигурно поседује Израел. То даје бројне могућности САД-у да окриви Русију

О развитку производње мини нуклеарки у САД-у нема пуно информација још од њиховог тестирања 60-их прошлог века, те су највероватније сада далеко софистицираније оружје. Војна индустрија се брзо развија, а нуклеарке постају уобичајено оружје сваке армије која држи до себе. Њихова јачина се може регулисати, као и радиоактивност употребом одговарајућег елемента (на пример плутонијум шири радиоактивност на само пар метара, не може да уђе од кожу мада је смртоносан гас ако се удахне).

Није уопште немогуће да се после споразума у Минску и јаке Русије са Путином на челу САД одлучи на овакав радикалан корак. Подсетимо се да је већ једном покушано слично у хемијској фабрици у Доњецку, али је САД тада пропустила прилику. Једини начин да се спречи Америка да изврши напад такве врсте у источној Украјини и за то окриви Русију јесте да што више људи буде упознато са овом вешћу и могућностима мини нуклеарки и свесно да САД то планира.

Упутнице

http://en.wikipedia.org/wiki/Suitcase_nuke

http://en.wikipedia.org/wiki/W54

http://www.pbs.org/wgbh/pages/frontline/shows/russia/suitcase/comments.html

http://www.veteranstoday.com/2014/09/03/vt-nuclear-education-history-of-mini-nukes/

(Србин.инфо Маја Орлић)

Ако Вам се свидео овај текст
можете нас подржати слањем СМС поруке.

Ознаке: Белорусија, мини нуклеарке, нуклеарно оружје, САД, Украјина