Прочитај ми чланак
Крајње је време да се престане са дизањем у звезде за сваку ситницу. Ако је лепо читати хвалоспеве, онда мора и критика да се поднесе и, одрегаује радом на терену – каже легендарни кошаркаш
Један је оних који би имао мишљење и о већим ценама на зеленој пијаци, а не о српском кошаркашком миљеу, иако је годинама животно и професионално везан за Италију (углавном Милано). А и упркос чињеници што има већ седам година како је обесио патике, у земљи се још увек није појавио неко ко би бацио сенку на његову звезду. Ко још није погодио да је реч о Александру Ђорђевићу, озбиљно би требало да се забрине колико је уопште у баскет материји. Прослављени плејмејкер не осећа предсезонску клупску грозницу, нити брине о појачањима обзиром да је статус некадашњег Бенетона (Тревизо баскет), на чијој клупи је седео, „замрзнут“ односно пролонгиран за нека боља времена.
– Сигурно нећу седети скрштених руку, радићу нешто, ту и тамо, разне ствари. Нећу сигурно пасти у депресију, иако сам био везан за пројекат клуба богате традиције, за који верујем да ће преживети административне рампе и колико већ у јесен 2013. поново учествовати у Серији А – прича Ђорђевић у телефонском разговору за „Спорт“.
За клуб се пита као што раде стари познаници који се дуго нису чули, ни видели, док се у ваздуху ваља нешто сасвим друго. Тек што се преко уста превали репрезентација, речи навиру, скоро да нема потребе да се било шта пита. Мада је национални дрес само лепа, али прилично давна успомена (последњи пут 1998) за саговорника. За почетак, као доброг познаваоца клупских и репрезентативних збивања на Апенинском полуострву, намеће се поређење, Србија на једној, Италија на другој страни, недавно завршене квалификације као повод.
– Ма нема везе што су се „азури“ прошетали, па сетите се да су прошле године на ЕШ у Литванији били катастрофа, у групи са нама… Мада се ни ми тамо нисмо прославили. Како сада ствари стоје, најважније је да ћемо играти у Словенији, али…
Некадашњи прослављени плеј, који је тројкама обезбедио клупски (Партизан 1992) и репрезентативни (1995, СРЈ) европски наслов, да поменемо само оне тренутке са ТВ шпица, има сасвим довољно искуства да закључи.
– Постоји проблем, вероватно акутни и хронични, али је незахвално да се бавим тиме, из далека и са стране. Међутим, оно што сигурно знам-мора се дићи глава, почети са копањем ровова, а све са великом дозом скромности у изјавама, очекивањима… Крајње је време да се престане са дизањем у звезде за сваку ситницу, потез. Српска репрезентација мора да крене од нуле, ваљда је то јасно. И, заборавити прошлост, медаље, већ гледати унапред, шта чека најбоље српске кошаркаше.
Ђорђевић сматра да су подсећања на време репрезентативне славе, у нешто већој земљи, са неком другом генерацијом, рачунајући и његову маленкост, само губљење времена, које већ опасно истиче.
– Што пре се заборави прошлост, биће лакше. Поређења нису могућа, ни потребна. Остаје само терен који не лаже, а на њему има проблема.- директно ће Ђорђевић.
А да је један од најбољих европских играча свих времена, добро обавештен, следи:
– Ако смо у спорту спремни да читамо хвалоспеве, онда морамо да будемо спремни да испратимо и на прави начин реагујемо на критику. А једина реакција је рад и, само рад – неки садашњи репрезентативци су добили бесплатан савет од аса.
И он је некада, током четврт века каријере имао разлога да се „љути“ на хроничаре, па и тренере, код којих је нешто касније био „нумеро уно“, али такву грешку у корацима није правио.
– Играч тренира жестоко и игра, све остало је онако, помало безвезе. Јер, терен је 30 пута 15 метара, негде можда мало мањи, али је увек једино мерило.
Шта може Србија, а гро репрезентативаца ће остати исти, да очекује на Евробаскету следеће године?
– Никада није било да је неко „сигуран“ у националној селекцији. Сви морају да гризу у клубовима током сезоне, позив селектора мора да се заслужи. Не сме да буде повлашћених. Сви, од првог до последњег морају да се боре за место у тиму, играњем, али и понашањем. Ја не знам за други рецепт. Својеврсна интерно-такмичарска конкуренција, само у таквим условима сваки кандидат ће дати више, па ћемо тек онда да причамо о могућностима на ЕШ – закључује Александар Ђорђевић.
НАЧИН ФУНКЦИОНИСАЊА
– Кошарка је тимски спорт, па ако група има снагу успева да изнесе све напоре и, што је важније, сакрије недостатке, а покаже квалитете- сматра Ђорђевић.
( Вечерње Новости )
