Прочитај ми чланак
Како сте ви? Радно? Радите и суботом и недељом? То је похвално. Знате, ја сваки дан радим од шест ујутру до осам увече. Моја жена и ја ништа друго и не знамо. Знамо само да радимо – овако је бизнисмен Богољуб Карић почео ексклузивни интервју за Курир из Москве, где живи, практично у изгнанству, последњих десет година.
Да ли после десет година планирате да се вратите у Србију? И да ли постављате услове за повратак?
– Нема никаквих услова. Сваки дан слушам да власт позива инвеститоре из целог света. То не ради само Србија, већ и Обама, Путин и Кина, и они се радују сваком инвеститору који може и хоће да улаже. Хоћу да се зна, ја сам Србин, српског рода. Хоћу, бре, само да радим.
Да ли ви хоћете да уложите новац у Србију?
– С великим задовољством би дошао и уложио новац иако је, као што знате, Карићима у Србији све одузето. Спремамо се да у правимо фабрику за производњу станова, тако да је наш план да покренемо грађевинарство у Србији. Знате како?
Како?
– Па наша породица и компанија тај посао знају да раде. Управо смо у том грађевинарству направили, како да кажем, ако ћете већ да мерим, више него пет „Мобтела“. Наша компанија гради милионе квадратних метара у свету. Ми смо међу десет најбољих компанија у Европи. Сасвим је логично да би прво волео да радим у Србији. И мој циљ је да од Београда до сваког града у Србији и региону имамо градилиште и кренемо да градимо најмање 300.000 квадрата.
То што причате лепо звучи, али да ли очекујете да ће Влада, а нарочито правосудни органи који вас терете имати разумевања због поступка који се води против вас?
– Да вам кажем искрено, не очекујем никакво суђење. Десет година траје мој случај. Основао сам мобилну компанију пре 21 годину, 1994. године у априлу. Држава је, извињавам се, не држава него центри моћи тада су отели и продали моју компанију за милијарду и осамсто педесет један милион долара. Тај новац је добила Србија. А истрага се води против мене, да сам ја фалсификовао рачуне. Па то је смешно.
Добро, а како ће то изгледати када се будете вратили у Србију? Хоћете ли се бавити бизнисом или ће вас ухапсити?
– Очекујем да ће држава и правосудни органи коначно обуставити поступак против мене и целог менаџмента који је учествовао у изградњи технологије 21. века. Многи заборављају да је та напредна опрема увезена у време кад је Србија, односно Југославија, била херметички затворена због санкција. Пронашли су нас у Москви и ми смо те 1992. године, захваљући тадашњој руској влади и подршци, успели да упркос санкцијама увеземо робу и обезбедимо прву мобилну телефонију. Компанија нам је после одузета.
Ви сада хоћете нама да испричате своју причу. То је ипак прошлост и оно што је мање-више познато. Шта је са садашњошћу и будућношћу?
– Кад је покрет снага Србије 2004. године добио 37 процената на рејтингу, Богољуб Карић и његова породица почели су да сметају тадашњој власти. То је, драга моја, једина истина, хтео неко то да призна или не. Али нећу да спомињете те људе и имена.
Зашто нећете да помињете њихова имена а толико сте кивни на њих?
– Ма, бре, немам намеру да помињем никога. Таман посла. То Богољуб не ради.
Ни Млађана Динкића?
– Ја сам превише искусан да бих икога помињао. Разумете. А и живот ме је много научио. Не би да поново направим грешку, а сви они нека живе сто година.
Да ли бисте се поново бавили политиком када бисте се вратили у Србију?
– Да вам кажем ја нешто…
Кажите, очигледно је да сте се пожелели да причате за српске медије.
– Јесам, али хоћу да сви знају шта смо цела моја породица и ја урадили. Хоћу да сви у мојој земљи виде стотину кранова како се окрећу.
Окрећу се у Москви, а не у Србији?
– Па то је и циљ. Хоћу да покажем да тамо где нема крана нема ни привреде. Грађевинарство покреће целокупну индустрију неке земље.
Хајде сада конкретно. Колико је Богољуб Карић спреман да уложи у Србију.
– Спреман сам да уложим онолико колико треба. Доносим паре.
А колико је то? Милијарду евра, две… Колико?
– Колико год треба. Ми можемо. Нећу помињати суму, то би било неозбиљно.
Значи да осим што сте бизнисмен хоћете народу Србије да докажете да сте патриота.
– Слушајте, па ја сам ван земље зато што и јесам патриота. Нисам прихватио да будем у клубу тих људи по цену да ми све отму. Није то важно, то је сада историја.
А шта је по вама сада важно?
– Сада је важно да ми сви станемо у ред као војници. Сви бизнисмени из дијаспоре који постоје, а има нас на хиљаде, да дођемо да помогнемо Србији. То је и бизнис, али богами и љубав према земљи.
Кад можемо да вас очекујемо?
– Ја то не могу да вам кажем, то је све у рукама правосудног система. То иде својим током.Рекао сам вам своје искрено очекивање ко човек. Нека правда победи и да се поступци обуставе.
Ви очигледно припремате терен и јавно мњење за долазак. Јесам ли у праву?
– Не. Слушајте, нећу се ја дефинитивно вратити у земљу зато што имам послове и у другим деловима света. Руководим са укупно 30.000 људи. Али могу да помогнем и да то што радим у другим земљама радим и у Србији. Препознали су нас у Кувајту и Катару…
Баш се хвалите својим постигнућима?
– Имам чим да се хвалим.
Да се вратимо на ваш повратак у Србију. А шта ако вас ипак ухапсе на аеродрому?
– Молим вас. Нисам био десет година ван земље да би ме сада неко хапсио на аеродрому. А и зашто да ме хапсе? Зато што је држава од мене профитирала две милијарде евра? Па да је десет таквих као ја, то је 20 милијарди. Да имамо десет таквих компанија које су такав злочин у Србији направиле као што сам ја, Србија би имала 20 милијарди.
