Прочитај ми чланак
Омер је донео одлуку. Какву, данас знате сами. Поштену, какав је и он био. Велику, какав је и он био. Храбру, какав је и он био. Никада више нисмо прозборили ниједну реч на ту тему. А сретали смо се. Загрлио би ме и пољубио. И увек ми се обраћао са команданте, мада му то више нисам био. Слава ти, Омере. И велико хвала. До неба где си припадао и коме си се заувек вратио.
Мајор авијације Омер Мехић настардао је приликом пада војног хеликоптера који се срушио недалеко од аеродрома Никола Тесла у Сурчину приликом спасилачке акције. У спасилачкој акцији настрадало је шест особа и беба од пет дана.
Мајор Мехић је рођен у Добоју, а у војсци је од 21. јула 1990. године. Завршио је Ваздухопловну војну академију у Задру и све време је био пилот хеликоптера.
Његов старешина у Бањалуци Срећко Прентовић, пуковник авијације у пензији, овако се сећа храброх Омера Мехића. Његово писмо са његове Фејсбук странице преносимо у потпуности:
„Пролеће 1992. године. Бањалука, тенкодром Залужани, силом прилика претворен у хелидром за прихват три ескадриле хеликоптера дислоцираних из Хрватске, из Загреба тачније. Хеликоптери као мрави притисли сваки травнати педаљ тенкодрома. Измедју њих вијугавим, бетонираним стазама по цео дан брује и гмижу тенкови. Врви као у мравињаку. Између тенкова сваки час узлети по неки „крилати мрав“ и крене пут неба. По рањенике најчешће. Бесни рат. Држава се распада у страшним, крвавим мукама, оболела од тешке болести, неизлечиве. Од национализма. Са државом се, по истим шавовима, полако али сигурно, распада и њена војска, ЈНА-четврта војна сила у Европи. Хаос један неописиви. Куцање на вратима.
– Поздрав, команданте, шта има?
– Уђи, Омере.
Омер Мехић, поручник, млад, здрав, јак, увек ведар и насмејан, врсни и неустрашиви пилот. У летачком комбинезону са патикама на ногама. Нема чизама, остале тамо негде у Загребу, нове нису стигле, а бос не може летети. Лети у својим патикама. На борбене задатке, а сваки је борбени, јер рат је. Пуца се на све стране, ко стигне и одакле стигне. Ћаскамо уз кафицу, ње, дао бог, још увек има.
– Шта се ово дешава, команданте?
– Распад система, мој Омере, рат. Ужас, видиш сам.
– Добро то, то ме не брине, то је наш посао, него ово са национализмом и његовим бујањем, са пребројавањем крвних зрнаца по том основу… А пребројавала су се, баш тих дана, морам да признам.
– Кажи Омере, шта те мучи, не околишај.
– Не околишам, зато сам и дошао команданте, да причамо отворено, да се посаветујем. Мучи ме моје име, Омер. Мучи ме овај распад, мучи ме национализам, деле нас команданте. Мучи ме питање: ко сам ја и коме припадам и шта да радим са собом, где је моја будућност.
– Е, мој Омере, тешка питања постављаш, али када већ питаш одговорићу ти:
– Ти си Омере, наш, припадаш ЈНА, Ратном Ваздухопловству, овом пуку и својој ескадрили. А коме сви ми данас припадамо, не би ти знао рећи. Али првенствено припадаш себи Омере. Твоја будућност, генерално, службе што се тиче, као и моја није у нашим рукама, о њој ће одлуку донети неко други. Чекај, је ли те неко дира и прозива по тој основи, вређа те, шиканира?
– Јок, команданте, нико за сада, али ја видим шта се дешава и не видим крај где ће да стане. Нисам сигуран да већ сутра неко неће да ме прозове зато шо се зовем Омер и да ми каже: Иди кући Омере, ти нам не требаш више, Омере не требамо. Ја своје колеге и све вас сматрам својом браћом, спреман сам у сваком моменту да свој живот положим за сваког из ове наше јединице, али нисам спреман да сутра доживим било какво понижење од људи који ме лично не познају, а засметаће им што се зовем Омер. Шта ћу, када се то догоди? Куда ћу онда?
– Види, Омере, док се ја питам и доносим одлуке о и у овој јединици, и док си у њој то се неће десити. А већ сутра, неко може донети одлуку и рећи и мени: Иди кући, ти нам више не требаш, без обзира што се зовем Срећко, а не Омер. Знаш ме, знам те. Знаш и све своје колеге, знају те. Паметан си, размишљаш унапред, то је добро, само одговор на твоје питање шта ће бити сутра и каква је будућност ја ти не могу дати, јер га не знам. Одлука је у твојим рукама и само у твојим. Останеш ли с нама, делићеш нашу судбину, ма каква она била. Одлучиш ли да одеш не знам шта ће са тобом бити.
Погрешно би било са моје стране да ти било шта говорим, или те саветујем и ја то нећу чинити. Одлуку мораш донети сам и стати иза ње, јер се ради о теби, твоме животу и твојој будућности. Било какву одлуку да донесеш, ја ћу је поздравити и подржати, нећу променити мишљење о теби. Само те молим једно, ако одлучиш да одеш, немој да бежиш. То је кукавички. Саопшти своју одлуку о одласку и иди као човек. Достојно ћемо те испратити, јер ти то заслужујеш. Јесмо ли се разумели, Омере?
– Јесмо команданте, велико хвала. Нема мени живота без вас. Без нас, тачније.
Омер је донео одлуку. Какву, данас знате сами. Поштену, какав је и он био. Велику, какав је и он био. Храбру, какав је и он био. Никада више нисмо прозборили ниједну реч на ту тему. А сретали смо се. Загрлио би ме и пољубио. И увек ми се обраћао са команданте, мада му то више нисам био. Слава ти, Омере. И велико хвала. До неба где си припадао и коме си се заувек вратио. Путуј, и не окрећи се“.
Подсетимо, у паду транспортног хеликоптера Ми-17, страдали су мајор Омер Мехић, пилот капетан Милован Ђукарић, заставник Небојша Драјић, механичар летач заставник Иван Миладиновић, лекар Џевад Љајић, анестетичар Мирослав Веселиновић и беба из породице Адемовић из Новог Пазара.
СУПРУГА ХРАБРОГ ПИЛОТА: Позвао ме је и рекао- „Идем да спасем бебу!”
Породица трагично настрадалог пилота Омера Мехића, који је у различитим акцијама избавио више од 1.000 људи, супруга Славица и синови Давид (17) и Денис (14), не зна како да настави живот без свог јунака.
Пилот Омер Мехић (48) у својој каријери спасао је више од 1.000 људи, али није успео да том броју дода и живот тек рођене бебе из Новог Пазара.
Погинуо је обављајући задатак, а Војска Србије је изгубила најбоље што је имала. У породици страдалог Мехића јуче је владала превелика туга. Супруга Славица и синови Давид (17) и Денис (14) не могу да верују да су изгубили супруга и оца.
Очекивала СМС
– Омера сам у петак испратила на посао, на дежурство. Кад сам увече чула да је Војска укључена у спасавање бебе из Новог Пазара, одмах сам знала да ће он пилотирати. И заиста, јавио ми се да ће летети и спасити бебу. Иначе, обично ми увек пошаље поруку и кад узлети и кад слети. Живео је за војску и спасавање људских живота – јецајући прича супруга Славица и додаје:
– Пратили смо преко медија шта се дешава. Чудила сам се што ми не стиже порука да је слетео. У једном моменту је неко јавио да је све добро и ми смо отишли на спавање. Ни помислила нисам да овакво нешто може да се догоди. Не знам како ћемо даље. Био је мој јунак. Био је јунак свих нас.Како каже, за трагедију је сазнала од припадника Министарства одбране.
Преживео један пад
– Јуче око пола седам, позвонио је неко на интерфон. Кад су казали да су из министарства, нису морали више ништа да ми кажу. Знала сам зашто су дошли – каже Славица, која је у браку са Омером била 18 година.Она открива да је Мехић ове године поднео захтев за пензију, али је одбијен.
– Захтев му је одбијен зато што нису имали тако добру замену за њега – каже Славица.
Иначе, Мехић је у Војсци провео 25 година и све то време је био пилот хеликоптера. Свакодневно је учествовао у акцијама извлачења људи из поплављених подручја током прошле године, а такође је управљао и хеликоптером који је пребацио премијера Александра Вучића од Фекетића до Димитровграда током снежне мећаве. Пре седам година је преживео пад хеликоптера „газела“. Сахрана ће се обавити у понедељак на новосадском гробљу.
Драма Фазила (16) из породилишта отпуштена на сопствени захтев
Фазила Фејизовић (16) из Новог Пазара, мајка дечака старог пет дана који је изгубио живот после пада хеликоптера, после три дана од порођаја затражила је да је на сопствену одговорност отпусте из породилишта, а затим је дете хранила крављим млеком и тако му изазвала компликације на респираторним органима.
Ово је за Курир изјавио директор Опште болнице у Новом Пазару Мирсад Ђерлек, називајући овај поступак неозбиљним:
– Ова девојчица се породила 8. марта, а већ 11. марта је затражила да је отпустимо из болнице, а онда нам се прекјуче вратила са скоро мртвом бебом. Дете је имало скоро нечујне откуцаје срца. Разлог за настанак проблема с дисајним органима је то што га је Фазила хранила крављим млеком.
Отац бебе Алдин Адемовић (28) налази се у затвору у Нишу, где издржава казну због насилничког понашања. Како сазнајемо, он је и раније био у затвору, због учешћа у отмици, али је после усвајања Закона о амнестији пуштен.
(Курир, фото: Танјуг)
