Прочитај ми чланак
Мислим да су Руси стрпљивији од Срба, нити желе „цветне револуције“ нити су им потребне
Народи Русије и Србије, и наша руководства, никако не смеју дозволити да нас било ко завади и посвађа. Била би то обострана трагедија. Осим што смо исте вере, сличне су нам судбине, а кроз историју исти су нам били непријатељи. Драме које смо преживели и ми и ви деведесетих година још више су нас зближиле – каже у интервјуу за „Новости“ Александар Андрејевич Проханов (77), један од најпознатијих руских писаца и новинара.
Проханов у Србију стиже наредне недеље, на челу трочлане делегације угледног „Изборског клуба“. Имаће предавања и разговоре у Београду и Сремским Карловцима, под насловом, како нам каже, „Један нам је Бог и један нам је непријатељ“.
Ускоро вам излази књига „Убијање градова“ о ратним страдањима и трагедији у Донбасу. Шта је оставило најјачи утисак на вас у Доњецкој и Луганској народној републици?
– Моја најновија књига је својеврсна велика репортажа о том крвопролићу. То је прича о људима са којима сам се сретао. У Донбасу сам разговарао са људима који бране своје домове. Садашње украјинске власти воде рат против народа Донбаса. Чак и они који само гледају ТВ могу да се увере како нестају градови и села. Запрепашћујуће је како украјинска армија немилосрдно руши куће, болнице и цркве у Доњецкој и Луганској области.
Извештавали сте из многих ратова…
– Моје књиге су потрага за актуелном историјом. Могао бих рећи за себе да сам „ловац историјских догађаја“. Извештавао сам из 17 ратова. Од Авганистана, Кампучије, Никарагве, Анголе, Мозамбика, Етиопије до Југославије.
Имате 77 година, одакле вам толико енергије да идете и пишете о ратним страхотама?
– У Новоросији су побуњеници скидали са постамената тенкове Т-34 који су старији од мене и нањима су ратовали. Морао сам да идем у Донбас јер су грађани Русије, и не само они, последњих годину дана стално гледали на телевизији како нам убијају сународнике у југоисточној Украјини.
У Русији готово сви говоре „Крим је наш“, али знамо да и међу угледним руским политичарима има оних који су за то да се Донбас препусти Украјини.
– Све док постоји отпор у Донбасу, то је гаранција да Украјина неће постати натовска, русофобна држава. Управо данашњи Донбас штити од таласа националистичких бандеровских антируских расположења. Русија мора да подржава Донбас јер би све друго за нас било крајње опасно.
Вас сматрају добрим прогностичарем. Шта ће бити са Донбасом и Украјином?
Писац и новинар Александар Проханов је познат у Русији као врстан полемичар. Његове књиге никога не остављају равнодушним. Добио је многа признања – од награде Лењинског комсомола па до Награде Шолохова, затим Награду за национални бестселер (2002), па Награду Буњина 2009. Члан је Савеза писаца СССР-а постао 1972. Основао је један од првих опозиционих недељника „Дењ“ („Дан“), у децембру 1990. Лист је излазио до октобра 1993. кад је био забрањен. Проханов је био жестоки критичар Јељцина и његовог окружења, који су срозали Русију до дна. Али, већ у новембру 1993. је почео да излази лист „Завтра“ („Сутра“), чији је главни уредник постао Проханов. Не скрива да је велики совјетски носталгичар.
– Ако примирје буде стабилно, надам се да ће у Донбасу прорадити индустрија и да ће се нормализовати живот. А Украјину чекају још тежа времена. Русији није у интересу да има у својој близини хаотичну земљу и било би добро да у Кијеву престану да мисле о рату и посвете се решавању економских проблема. Украјина није једнонационална држава и да су ишли на хармоничне вишенационалне односе, данас би се развијали и расли.
Можете ли да објасните како се догодило да Москва буде уз председника Јануковича, човека са мрљама у биографији? На крају се показало да је још и кукавица.
– Драма Русије је настала зато што у Украјини није стварала лоби на који би се могла ослањати. Москва је рачунала на тамошње председнике и елиту.
Да ли је Јанукович могао да спасе Украјину да се није уплашио?
– Јанукович је показао да је слаб човек, а осим тога дволичан. Није хтео да се бори да сачува домовину. Испада да се борио само за свој дебели новчаник.
Одлично сте информисани, путујете по Русији, колико је становништво Русије спремно да и даље трпи санкције због Донбаса?
– Руски народ уме да трпи, али не знам до које мере. Ипак сам оптимиста. Мислим да су Руси стрпљивији од Срба. Ви сте од нас темпераментнији јер сте јужњаци. Руски народ има ужасно искуство губитка државе и територије 1991. године. Када је уништен СССР многи наивни руски људи су то поздрављали и радовали су се Јељциновим лажним обећањима. Касније се догодила катастрофа. Све је то трауматизовало наш народ.
И каква искуства је из тога извукао?
– Без обзира на то како било тешко руском народу, не верујем да он може да крене у неку „цветну револуцију“. Два пута смо у 20. веку губили државу. Осим што смо изгубили време, изгубили смо много људи и развој. Због тога већина Руса не жели никакве револуције. Иако никада нисам био у партији, остао сам „совјетски човек“. За мене је распад СССР-а био велика трагедија, зато сам и ја против револуција.
Олигарси су поново почели да ратују против Путина. Све жешће га из иностранства напада Михаил Ходорковски…
– Конфликт Путина са Западом утицао је на интересе олигарха, па су они после дуге паузе поново почели да мисле о својој политичкој улози. По логици олигарха, Путин би требало да даје Западу политичке уступке, али он на то не пристаје. Тај конфликт није јавни и олигарси који су остали у Русији јавно не наступају против председника Русије. Али, они користе разне форме утицаја јер имају своје људе у власти. Тако се око Путина ствара својеврсна завера. Међу олигарсима нема тако јаке особе, противника Путина, као што је Ходорковски. Он има чак и председничке амбиције.
Али, Путин има огромну подршку народа?
– Не слажем се са онима који мисле да Ходорковски није опасан. Руско друштво је „изминирано“ многим противречностима. Део тих конфликата „спава“, други се не види, а трећи је на површини.
Убиство Њемцова је Запад хтео да „стави на душу“ Путину. Ухваћене су убице, али њих председник Чеченије Кадиров хвали као патриоте Русије…
– Било ко да је организовао убиство Њемцова, све ће то ићи „на рачун“ Путина. Води се рат против Путина и у тој функцији је његова сатанизација. Било би веома опасно кад би се створила конфликтна ситуација између Путина и Кадирова, јер је њихов савез умирио Кавказ.
*Како видите будућност Русије и који је њен главни проблем?
– Није модернизована привреда. Када бисмо имали јак економски развој, у који су укључени сви народи Русије, били бисмо сасвим друга земља. Имали бисмо знатно боље односе мањих нација према центру. Кад привреда стагнира, долази до националног егоизма који доноси многе проблеме.
Долазите после много година у Србију, где сте били кад је Србима било најтеже – у време бомбардовања НАТО-а…
– У вашој прелепој земљи сам био више пута за време рата. Осим у Србији, био сам у Босни и Српској Крајини. Упознао сам се са Радованом Караџићем и дружио се с њим, разговарао сам са легендарним генералом Младићем. Сећам се последњег сусрета са Слободаном Милошевићем у његовој резиденцији кад је НАТО бомбардовао Београд. Заједно са браћом Србима сам био на мосту на реци Сави. Сећам се тих дана, био је Ускрс. Београд је био прелеп, све је процветало…
Ко је од Срба на вас оставио најјачи утисак?
– Сви споменути људи су били веома занимљиве личности, храбри и патриоте. Касније су покушавали да их омаловаже. Био сам уз Милошевића кад су летели авиони НАТО и њихове ракете. Није се Слободан скривао по подрумима како су га противници представљали.
Хтео бих да споменем још једног човека кога сам јако волео. Био је то Драгош Калајић. Са њим сам се спријатељио, био сам његов гост, а и он је долазио код мене у Москву.
(Вечерње Новости – Бранко Влаховић)
