Прочитај ми чланак
Будућност јесте нешто за шта се морамо борити, али вера и част су оно што се не сме изгубити. Док се води та вечита борба, борба добра и зла, постоји ли време у коме други треба да вам одреде шта треба бити или не? Онима правима нико није одређивао шта су, увек су били оно што јесу. А Србин, Србин је увек био и остао прави. Није мењао своју веру за вечеру, никад се није одрицао својих старих, онај прави никад није заборавио ко је. Поштује светосавац друге, али је поносан и не да на своје.
Многа времена у прошлости су наметала да није добро бити Србин. Оно што је много важније, кад год су ти тешки периоди пролазили били смо сведоци колико су они који су се предали, они који су посустали погрешили. Данас о њима говоримо онако како су и заслужили, уписани су они у књиге историје Србије али не у оне намењене правим Србима, не на оне странице где су они који су увек били поносни на оно што јесу. Странице на којима су уписани они који су се предали пред злом су оне намењене издајницима и оном најгорем што је Србија имала.
Данашње време је једно од оних кад Србин никако није пожељно бити. Kакве слуге запада имамо на власти, за очекивати је да у закон унесу и да је забрањено бити искрени православац, поштен Србин, следбеник Светог Саве. Нажалост, опет живимо временима у којим западни господари свим средствима гуше наше земље, газе по свему што је нама свето. Опет су на делу она времена у којима се чује дубок уздах док Српче са Калемегдана гледа земље српске.
Уздах са Дунава
На Калемегдану, посред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.
Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал’ слобода само тој се земљи руга.
Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал’ Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.
Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна – све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,
Чувају се тајно место српског грба.
И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:
„О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?
С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете.“
Владислав Петковић ДИС
Кад год да крену у бој те чете, једно је сигурно: они који остану доследни себи, захвални Богу за оно што су рођењем добили, биће за то и награђени. Зна Господ добро колико ко може да понесе па га толико и оптерећује. Они који то схвате и свој терет изнесу биће за то награђени ореолом поштовања. Биће награђени тиме што њихова поколења неће поглед спуштати, што ће им унуци са поносом име изговарати.
Времена се мењају, али животне вредности су ванвременске. Тачно је да витез више не носи оклоп, нема штит, мач му није од челика, копље му није у руци, на главу не ставља визир… Све ово је тачно, не носи оружје прошлог времена али и даље брани оно ванвременско. Брани без узмицања своју веру и част, не одступа бранећи истину и правду. Може се све што око види, сваки спољашњи елемент изменити, али оно унутрашње од Господа дато, оно што чини душу никакав проток времена не може изменити.
Наравно само код оних правих, код оних које природа времена у којем живе не доводи у заблуду о томе ко су. Код правих светосаваца у сваком времену важно је Србин бити. Остати у складу са аманетом који су нам преци оставили. Они други опет ће пасти у старе замке запада, који увек игра на њихове слабости, похлепу и сујету. Такви ће само још једном доказати тачност речи Доситеја Обрадовића:
„Ми смо људи слични птицама које се увек у истим мрежама хватају, и опет неће да се чувају.“
Такви су, као и многи пре њих, дозволили да им се, подражавајући западно роктање, срца претворе у свињска. Посустајањем својим и предаји роктању постају само пример разлике између оних испуњених вером и истином и оних других слабих духом и испуњених страхом и преваром. Светосавска душа, срце које своју снагу налази у прецима својим, она душа која своја надања заснива на снази своје вере никад неће посустати пред западним роктањем. Такав Србин, једини прави наследник српске баштине, неће бити заведен странпутицом, путем у ком људскост не постоји. Такав витез никад не може прихватити пут у коме је срце страно тело. Заштиту од НАТО роктања и ЕУ обора нашао је Србин давно у свом светосављу и та његова непобедивост је оно што западне полицајце доводи до лудила.
Патриарх Павле„Да је и свима нама, као људима и хришћанима јасно начело да „зло добра донијети неће“, да је „крв људска храна наопака“, ствари би ишле сретније.“
Онима правим, онима који су поносни на своје српство ово је знано. Нажалост нисмо сви такви. Без обзира на то, одустајања нема, борба за веру и правду не познаје страх и предају. Не сме се издати срце, не сме се издати вера, не сме се издати Отаџбина. Наши стари никад нису имали дилему, зато су и имали помоћ од Бога. Нама сада можда изгледа као да нас је Господ оставио али, завиримо ли у своја срца, видећемо да није тако. Он нас чека, ми смо ти који смо се удаљили од њега. Вратимо веру у срце, зар је важно каква су времена? Шта нас се тиче што нам забрањују да будемо Срби. Па не можемо бити оно што нисмо, какви су људи који се својих корена одричу?
Вратимо искрену веру у срца, верујмо у себе. А онда се боримо за оно у шта верујемо. Тада Божја помоћ неће изостати. Тада нам више нико неће моћи стати на пут. Тада ће Србин поново само победе низати а српском имену вратити славу и част која му припада.
(Фонд стратешке културе – Ненад Благојевић)
