Парафраза Радована Трећег се односи на моје самоискључење из дискусија на „Новом Стандарду“. Наравно да све време читам већину чланака и коментара који уз њих иду. Сви који памте моје коментаре знају да сам врло задовољан силаском ДС са власти, да сам врло незадовољан процентима које су неке партије (СПС) добиле као и процентима које неке нису добиле (ДСС). Сви смо на неки начин незадовољни уласком Динкића у владу као и одсуством Коштунице из ње.

Без намере за ликовањем, ипак бих подсетио на моје писање о бирачком телу (Народу) и његовој неспособности да јасније покаже како нашим политичарима, тако и страном фактору, шта као Народ желимо или не желимо и да активније учествује у креирању своје и судбине својих потомака.

Ово писаније је почело као коментар на последњи чланак г. Цвијановића о сусрету Николица и Путина у Сочију, затим на низ чланака г. Пророковића као и на реакције на те анализе, а претворило се у нешто мало дуже од обичног коментара.

Све анализе и коментари које сам до сада прочитао имају, по мени, две основне мане. Прва је да се често подцењује Америчка моћ да утиче и контролише укупна геополитичка догађања, као што се једнако често прецењује руско (тренутно) економско и војно јачање. Друга честа грешка је уврежено мишљење да су Руси и Американци озбиљно конфронтирани, као у доба хладног рата.

Нисам професионални новинар нити стручњак за геополитику, али бих волео, макар само теоријски, (полемички) да размотримо могућност у којој Руси и Запад (и њихови интереси) нису тако снажно супротстављени као што ми често мислимо.

Дакле, да ли је могуће замислити да они све време раде заједно, дувају у исту тикву, рецимо, да би смањили економску и једног дана војну опасност од нарастајуће Кине? Зар није могуће претпоставити ситуацију у којој они седе заједно за столом са мапама испред себе и деле Свет, границе, зоне утицаја и лову која с тим иде?

ГДЕ СМО ТУ МИ Основна тачка „атлантистичке“ стратегије – од Енглеске, која ју је измислила, до Америке и НАТО, који је данас спроводе – било је стварање конфронтације између Германа и Словена (читај Немаца и Руса). Овако гледајући, може се закључити да је за руску геополитику много важније да има добре економске и политичке односе са Немцима и Турцима, као двема главним полугама изнуривања Русије. Стиче се утисак да је Путин овог врло свестан и да до сада ради одлично на овим циљевима.

Поставља се питање где су у свему овоме Срби као Народ и Дрзава и да ли је договор Немаца и Руса већ направљен, а, ако није, како и колико ми на њега можемо да утичемо.

Прочитали смо сијасет чланака г. Пророковића, на пример, који се баве овим геополитицким темама и положајем и циљевима Србије. Мислим ипак да би они циљеви о којима они оворе могли да се резимирају у неколико редова.

Ако на тренутак ставимо на страну, окружење и положај Србије у овом тренутку, који су прилично лоши, и вратимо се циљевима, можемо све ставити у неколико тачака којим се садашњи и будући политичари у Србији, као и сваки Србин, морају бавити, о њима размишљати и у том правцу планирати.

Прво је физички повратак КиМ у састав Србије (правно је ваљда јос увек ту).

Друго је припајање Републоике Српске матици у границама које треба поново утврдити.

Треће је „поравнавање“ рачуна са Хрватима.

Четврто је „разграничење“ са Црном Гором и излазак Србије на море.

Колико год су ове тачке и њихова историјска неминовност јасни сваком Србину, толико су јасни и сваком „странцу“ и евентуалном „спасиоцу“. Једног дана економски и војно јака Србија ова питања мора да постави и без њиховог решавања нема трајног мира на Балкану. Као русофила ме мало занима шта „атлантисти“ мисле о њима, али ме веома занима како Руси на њих гледају и колико су спремни да нам у овом помогну.

Руси ове тачке одлично знају, вероватно декларативно и подржавају, али, ако је судећи по догађањима у арапском свету (Либија, Сирија, плус Иран) и у Европи (Украјина, Бугарска, Белорусија), стиче се утисак да не могу, неће или једноставно мисле да није још време да се упуштају у отворену конфронтацију са Западом.

Могли би онда да поставимо хипотетицко питање, макар само полемички и због задовољства да смо покушали да видимо све могуће углове: има ли Путин „храбро срце“?

Да ли постоји могућност да су политику „седења на две столице“ измислили управо Руси?

Шта ако је Томислав Николић поставио права питања и предлоге и на њих добио – не би било први пут – одговор: није још време?

Типична српска грешка је да „сањамо у боји“, а на јави се понашамо црно-бело. То је класична словенска бољка, у којој смо блиски Русима, заборављајући притом да је Путин професионално трениран да не размишља и не делује у оквиру оваквих – ипак – екстрема.

ПОСТ СЦРИПТУМ Још једна мала опаска, кад сам већ ту.

Превише се на овом сајту, и не само на њему, одомаћила употреба појма „патриотски сајт“, „патриотски настројени коментатори“, „друга Србија“ и слично.

Сматрам да је то велика греска и да тиме несвесно пристајемо на оне „културне матрице“ о којима смо толико писали и које смо толико критиковали.

У српском корпусу постоји подела на Србе и бивше Србе, који су се својим деловањем и прихватањем југословенства, комунизма, либерализма, грађанизма и осталих идиотизама, исписали из српског ткива, својевољно, а чини ми се и бесповратно.

Тај ће се јаз, убудуће само продубљивати тако да нам се може десити између осталог и због геополитике да један део „одлуталог“ корпуса и повратимо (Срби католици, Срби муслимани, Црногорци), али ове наведене – исписане – нећемо повратити никада.

Они ће живети на „Фарми“, по свој прилици, животињској, која се надгледа из „вавилонске куле“ у Бриселу.

Дакле ми читамо и пишемо на српском wеб-порталу и ми нисмо никакви „патриотски“ Срби. Срби су по дефиницији (бy дефаулт) патриоте.

( Нови Стандард )

Ознаке: ДСС, Космет, Коштуница, Млађан Динкић, Цвијановић