Прочитај ми чланак
Уколико се надате да ћете у Србији јести квалитетне свеже шницле од свиња српских сељака грдно се варате, јер је Србија преплављена месом сумњивог квалитета. Месо у фрижидерима маркета и месара није српско. Домаће месо је скупо, недоступно, па је великим трговинским ланцима лакше и исплативије да увозе јефтино месо из Пољске и далеких земаља попут Бразила и Аргентине.
Месо се у Србију увози и свеже и смрзнуто. Док се свеже користи одмах, расхлађено и дубоко смрзнуто месо се прерађује.
Шунке, кобасице и слични производи углавном настају од смрзнутог увезеног меса.
Петар Богосављевић, председник Покрета за заштиту потрошача Србије каже за „Вести“ да једемо трећеразредно месо ниске нутритивне вредности.
– Увози се месо лошег квалитета, или чак месо коме је у ЕУ истекао рок употребе. Наиме, код нас су дужи рокови употребе него у земљама ЕУ, па правно гледано нико не крши закон. Али се знатно утиче на квалитет здравља људи – наводи Богосављевић.
Он каже да у месу које је у продаји лабораторије често уместо протеина животињског порекла проналазе протеине биљног порекла, попут соје и грашка.
– Килограм соје или грашка кошта 30 динара (0,25 евра) па је јасно колика је зарада, јер се убацује у месо које се онда продаје по нижој акцијској цени – наводи наш саговорник.
Други проблем јесте цена товљеника. У Србији је у октобру цена товљеника била око 170 динара (1,4 евра), док се у ЕУ могло пазарити и за 1,25 евра, па је тако Србија кренула да увози живе свиње.
Горан Паповић, председник Националне организације за заштиту потрошача каже за „Вести“ да се годишње увезе око 30.000 тона отпадног меса из Европске уније.
– Оно што је предвиђено за отпад, за животињску храну наше компаније купују и онда продају као месо треће категорије. Јасно је да је правилник о квалитету увозног меса излобиран. Иако су правила стриктна нигде не пише колико тачно протеина животињског меса мора бити у прерађевинама. Тако се дешава да у кобасицама има све више биљних протеина – наводи Паповић.
Правила о томе шта све треба да пише на декларацији једног месног производа веома су стриктна. Увозно месо на декларацији треба да садржи печат произвођача, датум клања, до када је употребљиво, а од 1. априла, када је ступио на снагу нови Правилник о декларисању, поред набројаног, треба да садржи и саставе, односно објашњење да ли то месо можда у садржају има и неке боје или алергене.
Притужбе грађана
Горан Паповић каже да свакодневно добијају притужбе грађана на квалитет меса сумњиве боје и карактеристика и наводи да је средином марта у Србију стигла пилетина из Пољске за коју се оправдано сумњало да је заражена салмонелом.
– Упозорење је стигло од система за брзу размену информација о мерама и предузетим радњама у погледу прехрамбених производа који представљају озбиљан ризик за здравље и сигурност потрошача. Међутим ништа није предузета у циљу заштите потрошача и све је обавијено велом тајне – наводи Паповић.
Богосављевић упозорава да се домаћице често жале на воду у млевеном месу, што се дешава код меса које је раније било смрзнуто.
– То је недозвољена радња да се раније смрзнуто месо продаје касније као свеже, али то се дешава. Осим тога месо је препуно соли, арома и желатина – наводи Богосављевић.
Миладин Шеварлић, професор Пољопривредног факултета у Земуну за „Вести“ истиче да је проблем у држави.
Тајкуни се богате
Домаће компаније које увозе месо, а онда продају као производе са сопствених фарми баснословно се богате, наводи др Шеварлић.
– Примера ради свињску плећку коју су увезли продају као „домаће месо са фарме“ и по килограму зарађују и до 200 динара (1,6 евра). Па како онда да се не богате, кад на тај начин зарађују – пита се др Шеварлић.
– Држава не само да не штити ситног домаћег произвођача, него не штити ни здравље својих грађана, који једу месо сумњивог квалитета. Великим компанијама се више исплати да увезу месо из белог света него да афирмишу српског сељака. С друге стране економска беда српског грађанина је велика, тако да људи само гледају да купе што јефтиније месо – наводи др Шеварлић.
(Вести онлајн)
