Прочитај ми чланак
Фото: Getty Images
Многобројни фудбалери су се одлучили да играју под заставом друге земље. Нека од звучнијих имена су Бојан Кркић, Златко Јунузовић, Марко Марин…
Рашчистио је опасност пред голом Михаела Ренсинга поуздани Драговић и из прве је проследио ка Марину. Брзоного крило мења дупли пас са Кркићем и избацује Јунузовића у празан простор. Овај је несебично асистирао Арнаутовићу, који је одлично прихватио лопту у шеснаестерцу и неодбрањиво шутирао за вођство Србије!
Овако би изгледао неки имагинарни пренос фудбалске утакмице Србије, састављене од фудбалера из нашег расејања, који су одлучили да обуку дрес неких страних држава. А таквих је много, чак да се саставе две селекције „орлова“ сасвим солидног квалитета.
Бојан Кркић, фудбалер који је дебитовао под рефлекторима „Ноу Кампа“, а да је једва напунио 17 лета, био је велика жеља Фудбалског савеза Србије, али осим оца који је носио дресове Црвене звезде и ОФК Београда, остали аргументи нису били на страни челних људи са Теразија 25. Само једанпут је играо за страшну „црвену фурију“ и једва је скрпио 10 минута (против Јерменије 10. септембра 2008.).
СРБИ ИЛИ ЦРНОГОРЦИ?
Репрезентација суседне нам Црне Горе има у свом саставу фудбалере који немају никакве везе са овом државом. Они су, ипак, одлучили да прихвате позив „соколова“, пошто је било јасно да вероватно никад неће добити позив за А селекцију Србије. Неки од њих су: Владимир Волков, Никола Дринчић, Радослав Батак, Дејан Дамјановић, Милан Јовановић…
Међутим, ни Бојанова каријера није ишла узлазном путањом, иако се предвиђало да ће бити раме уз раме свим Барсиним ведетама. Он је постигао 26 голова на 104 утакмице за прву поставу Каталонаца, али не може се рећи да је омађијао навијаче и стручни штаб.
И даље зна да повремено заблиста, имао је тренутке када је демонстрирао суви таленат на терену, али без континуитета добрих игара.
Србин из Градишке, Марко Марин, одлучио се за немачку националну селекцију. Он је за „Елф“ убележио 16 мечева, а на Светском првенству 2010. у Јужноафричкој Републици наступио је против матичне земље и био један од најлошијих на терену. Узео је тада бронзу са Немцима, али га селектор Јоаким Лев више није убацивао у прву поставу до краја турнира.
У бројним анкетама био је биран у најбољи млади тим Европе, али и даље чека својих пет минута славе. Тренутно је под уговором са Челсијем, али на позајмици у Андерлехту.
Фудбалска репрезентанција Аустрије пружа неочекивано добре партије у квалификацијама за Европско првенство 2016. године, а заслуге за такве резултате припадају и Александру Драговићу, Златку Јунузовићу и Марку Арнаутовићу. Тако долазимо до закључка да ће Срби бити на том шампионату, али не под својом заставом. Драговић је непробојна брана последње линије, а Јунузовић и Арнаутовић се одлично надопуњују у офанзивним задацима.
Недостатак креације у везном реду могли бисмо да решимо аквизицијом Марка Вејновића и Ришаира Живковића. Обојица су прошли омладинске селекције Холандије, без наступа у наранџастом дресу. У овом тренутку се чини да ни један, ни други нису близу да слушају химну „Боже правде“ пред београдском публиком. Вејновић, најбољи асистент холандског првенства, рекао је да оставља све могућности отворене, а Ришаиро Живковић, од мајке из Пирота и оца са Куракаоа, већ је преломио, тако да ће „сијати“ на зеленом тепиху у наранџастој опреми.
СЕНДЕРОС И РЕНСИНГ
Швајцарац Филип Сендерос и некадашњи голман Бајерна Михаел Ренсинг су, по мајчиној страни, Срби! Иако се помињала могућност док је селектор био Радомир Антић да Ренсинг стане на гол Србије, ова опција није реализована. Бивши голман Бајерна је остао упамћен по томе што је бранио за баварски клуб у Београду 2007. године, када је Црвена звезда била надомак изненађења против немачког гиганта (2:3). Мајка Филипа Сендероса је Зорица Новаковић, отац му је Шпанац, а он је на крају одабрао Швајцарску! Играо је још за Арсенал, Астон Вилу, Фулам…
И у дресу Шведске биће Срба на смотри европских тимова у Француској 2016. Александар Качаниклић, родом из Хелсинборга, прошао је млађе категорије Ливерпула где се задржао од 2007. до 2010. године, али је тренутно у Фуламу.
Холандски тренер Мартин Јол први му је пружио шансу у стартној постави екипе из југозападног Лондона, а млади Швеђанин српског порекла узвратио му је головима и асистенцијама.
Качаниклић вуче корене из подручја северне Македоније, а колају приче да га је отац здушно наговарао да игра за Србију. Млади фудбалер се одлучио за Шведску, пошто му је та земља пружила све услове за професионални напредак.
У омладинским селекцијама „три круне“ наступио је још Марко Митровић, али није дошао до дреса сениорског тима.
Да јачина и међународни рејтинг репрезентације не играју кључну улогу, потврђују и примери Стефана Крстића, који игра за Кипар, Марко Девић је важан шраф у тиму Украјине, Немања Митровић је у словеначкој селекцији, а квалитети бившег шпица Црвене звезде Бранимира Субашића на добром гласу су у Азербејџану.
Посебно необично судбину имао је Александар Ђурић, који је, може се слободно рећи, заузео најбитнија места у фудбалским алманасима Сингапура. Рођени Добојлија, ни слутио није какву ће славу доживети у овој азијској државици када је 1999. потписао за, српској јавности мало познати Танџонг Пагар.
Фудбалска ренесанса могла је да отпочне, а Ђурић је чак стигао и до дреса Сингапура у својој 37. години и за пет година убележио 53 меча уз 24 поготка и постао легенда.
Срећа због указаног поверења и осећај да вас негде друге кудикамо више респектују, определили су ове играче да фудбалску будућност вежу за иностране селекције.
Можда им срце куца јаче када гледају неки меч српског националног тима, али реалност је да им ова земља (скоро) ништа није пружила.
Извор: Вечерње новине
