НИ ПОСЕБНО наивни не би помислили да неколико десетина разбојника могу да отму део територије неке суверене земље, макар та држава била најслабија и несклона оружју, а она из које стижу агресори чак посебно моћна и јака. Покушали су то албански терористи, у суседној Македонији, на Дан победе, кад се њен премијер Никола Груевски затекао у Москви да би учествовао у слављу победе над немачким фашизмом.

Није неважно што је терористички удар на Куманово грунуо баш тог дана – што, наравно, није случајно – али су важнији идентитет разбојника и њихови методи и циљеви, наравно не мање, ако не више и њихових политичких и разноврсних заштитника. То су, да кажемо одмах, западни силници, САД и врхови ЕУ, сабрани у NATO. Е, баш они су, употребом албанских терориста и свог ракетно-нуклеарног оружја, отели Србији Косово и Метохију.

Дводневна побуна усред древног Куаманова, ужасних рушилачких и убилачких размера – погинуло 14 терориста и осам полицајаца, уништено више кућа и разних објеката… На самом почетку оружаног окршаја виделе су се бројне особености, у понечем јединствене у оваквим и сличним случајевима. И све последице нису уобичајене, а још нису истекле, јер наставлају се и избијају нове, политичке, и у Македонији и шире. Ево, уосталом, само неких, и узрока и последица, сажето набројаних, без иакаквих ширих тумачења. Јер, лако се препознаје смисао.

Кад се и где, ево, шта све десило:

– Да група терориста са туђе територије, албанског нелегалног Косова, упадне у легалну државу, Македонију, савлада граничаре у караули и мирно се, преко границе, врати у своју терористичку базу – и ником ништа!

– После недељу дана, опет је, поред међународних стража, са исте територије, у исту државу, упала нова група, саставила се са суборцима, и из градског амбијента, кумановског, из отетих зграда, отворила рафалну и другу паљбу, прво по грађанима, а потом домаћим полицајцима – исход су убијање и рушевине!

– Групу терориста предводили су сарадници и саветници познатих шиптарских УЧК вођа, зликовца Харадинаја и других, можда и Тачија – и ни речи о профи-убицама од њихових вођа и политичких истомишљеника из Приштине и Тиране!

– Кад су се окршаји завршили и опрана крв са улица, зидова и подова, са, премијером Николом Груевским састали су се опозициони лидери, прваци македонских водећих партија – Зоран Заев, Али Ахмети и Мендух Тачи – а исход је био без резулзтата, иако су у разговору, барабар, учествовали амбасадори САД, Џес Бејли, и ЕУ, Аиво Орав!

– Разговори ће се наставити, одржаће се, из дана у дан, у недељу и понедељак, и демонстрације присталица опозиционих и владајућих партија, али није објављено – да ли, опет, учествују амбасадори и следи ли исти – резултат без резулзтата!

Обогаћивање политичко-дипломатске праксе да високи представници страних земаља учествују у договору лидера домаће земље о домаћим темама, може бити и једини досадашњи резултат озбиљне, опасне и опаке македонске збље. Може тај исход да услови и оне баш праве, оне који се најдиректније односе на суштину сукоба у и око Македоније. Зато је можда, добро, тако некако испада, добро, макар формално, што у разговорима учествују дипломате САД и ЕУ! Јер, допринос и настанку кризе и изгледима да се смири и евентуално оконча – припада управо Америци и Европској унији!

Није, или не поглавито, а сигурно не у овом тренутку, пројекат „велике Албаније” главни изазивач кумановске терористичке агресије. Тај илузионистички и далеки програм, чини се да се користи за актуелније потребе, пре свих Албанаца на Космету и у Албанији. Наравно и њихових заштитника, Америке и ЕУ.

Ако није баш идеја Вашингтона и Брисела, онда је политичка реализација и техничка потпора албанским терористима дело оних који се, ево, укључују у разговоре, директно и званично. Испробано на Космету усавршили су у терористичке акције – до препознатљивости.

Албанци изводе, западњаци штите – пракса издржала све фазе, а показала се и сада!

Стално условљавање почетка разговора о Поглављима којим се путује у ЕУ Србија постепено успева да савладјује и приближава се циљу. Тиме се јача српслка позиција у оном посебно важном – остваривању Бриселског споразума, посебно оснивању Заједние српских општина. Уз то и председник Николић докрајчио је платформу о решавању косметског проблема, о којој ће се изјашњавати цела Србија.

Стигао је и руски шеф дипломатије Лавров и у Београду изјавио да ће Русија наставити, још јаче, да подржава Србију у одбрани Космета. А, одбрана, ако се српске речи преточе у дела и одрже обећања, подразумеваће – негирање и онемогућавање независности шиптарске државе на српској територији. А, ако буде тако, „велика Албанија” остаће само у историјскм папирима Призренске лиге. А, Македонија неће доживети српску репризу у својој западној половини.

Пошто су добре само оне претпоставке које су оствариве, Албанци с југа Балкана, подржани од западних моћника, све покушавају да претпоставке доживе само теоретску фазу. Да ли се Србија, у веома комплексним околностима, понаша на одговарајући начин – видеће се. Сада је јасно видљиво да, ето, противници све чине да се ситуација поврати на ону из времена отимачине Космета – обновљени су и напади на српске повратнике, пљачке и отимачине, инциденти су хронични, а ево и крвавих окршаја у Македонији.

Србија, у садашњим околностима, не мења стратешке правце – ЕУ, а до чланства доследност у вођењу неутралне политике. Корисно би, чини се, ипак било да се ових дана кад безбедност додатно обавезује на појачану стабилност, да се све радње кампањског типа замењују сталном појачаном одбраном на српском југу, посебно дуж Прешевске долине.

Кумановски окршаји су добро упозорење и корисна опомена да је најбоља одбрана кад се бранимо сами. Да нас нико не брани – као Македонију.

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

Fakti