Украјина и Молдавија су донијеле заједничку одлуку да блокирају руске мировне снаге распоређене у Придњестровској Молдавској Републици (ПМР), непризнатој самопроглашеној молдавској покрајини која чини готово 17 % територије Републике Молдавије и на којој живи приближно 600 000 људи. Влада у Кишињеву нема апсолутно никакав утјецај над овим подручјем на којем је распоређено неколико хиљада војника 14. армије Руске Федерације, преноси Interfax.

„Логистика руских војника, укључујући мировне снага у Придњестровљу, неће бити угрожена, унаточ отказу уговора о војној сарадњи Украјине с Русијом“, изјавио је генерал Јуриј Јакубов, координатор Штаба главног инспектора Министарство обране.

„Сада, када је Украјина раскинула све споразуме с Русијом у подручју војно-техничке сарадње, укључујући транзит робе преко украјинске територије, Министарство одбране нема избора него успоставити руски ваздушни мост и то употребом војних транспортних авиона“, изјавио је генерал Јакубов.

Он је нагласио „како ће Министарство одбране и Главни штаб у сваком случају пронаћи решења која ће осигурати доставу свега што је потребно руским трупама укљученим у састауву мировних снага“.

Генерал Јакубов верује да би забрана превоза робе из Русије у Придњестровље могла довести до ескалације ситуације у региону.

„Као што знате, молдавске власти су у више наврата нагласиле неучинковитост мировне мисије у Придњестровљу, те понудиле промену формата мисије, тако да би се забрана транзита преко Украјине у Придњестровље могла тумачити као повод за промену формата мировне мисије у Придњестровља или чак њен престанак“, рекао је Јуриј Јакубов.

Наравно да Украјина и Молдавија одлуку о блокади Придњестровља и руске војске распоређене у том подручју нису донијеле самостално. Значајно је да су се те две земље на овај потез одлучиле након самита тзв. „Источног партнерства“ одржаног у Риги. Током састанка се 28 европских лидера састало с представницима Украјине, Грузије, Молдавије, Бјелорусије, Азербајџана и Јерменије разговарајући о томе како наћи политичко решење за украјинску кризу док истовремено се најављује блокада самопроглашене Придњестровске Републике и тамо распоређених руских војника.

Но, још је током марта било јасно да ће се ситуација у Придњестровљу користити за притисак на Москву.

Тада је Вашингтон преко Кијева и Брисела одлучио „ослободити Придњестовље“ и украјински предсједник Петро Порошенко је 18. марта током сусрета у Кијеву са својим румунским колегом Клаусом Јоханисом договорио „координиране акције за одмрзавање сукоба у Придњестровљу са циљем помоћи Молдавији да поврати свој територијални интегритет“.

Након тога, крајем марта председник Придњестровске Молдавске Републике Шевчук посјећује Кишињев, гдје се састаје молдавским премијером Габурицијем. У Тирасполу, главном граду ПМР, истовремено су се састали представници земаља Вишеградске групе (Пољске, Словачке, Чешке и Мађарске), док је у Бриселу заседала „Група подршке европском акцијском плану за Молдавију“, пренео је портал Regnum.

Придњестровље је једна од најважнијих стратешких тачака за Русију и контрола над њим је битна компонента контроле над цеелом црноморским регионом и југоисточном Европом у целини. Судбину ПМР без сумње треба тумачити у вези с оним што се догађа у Доњецкој и Луганској Народној Републици и њиховој будућности. Јасно је да се географски положај Придњестровља, с једне стране, те НРД и ЛНР с друге, битно разликује, али се ипак могу повући неке паралеле. Ипак, мора се признати да „напад“ Европске уније крајем марта на Придњестровље може имати озбиљне последице за безбедност региона и Европе и коначна одлука да Украјина и Молдавија блокирају руске снаге у Придњестровљу се сигурно не може назвати политиком подупирања мира и стабилности. Но, да ће све тећи у овом смеру видело се и током војних вјежби у априлу када су молдавски и војници НАТО савеза неовлаштено ушли у безбедоносну зону којом би заједно требале патролирати искључиво руске, молдавске и придњестровске снаге.

За пробој актуалне блокаде Придњестровља, коју проводе Украјина и Молдавија, руска страна каже да ће користити сигурносни појас на обалама реке Дњестар, јер је то у складу с молдавско-руским споразумом од 21. јануара 1992. године о престанку оружаног сукоба у Придњестровљу. Цјела сигурносна зона је сада под контролом трилатералних мировних снага (Молдавије, Русије и Придњестровља), који одговарају заједничком војном заповедништву.

Украјинска Врховна Рада је са своје стране раскинула пет споразума између влада Украјине и Русије и унилатерално прекинула војну сурадњу између две земље. Конкретно, украјински парламент је раскинуо и споразум о транзиту кроз украјинску територију руских војника који су привремено на територију Молдавије, тј. Придњестровља. Овај споразум је потписан 25. 11. 1995. године. Осим тога, Врховна Рада је раскинула међувладин споразум о организацији војног међудржавног саобраћаја и накнаде за транзит који је потписан 25. 11. 1995. у Сочију, а ратифициран у Кијеву 2002. године, као и споразуме у вези војно-обавјештајне сарадње и узајамној заштити класифицираних података.

Последњи чин блокаде Придњестровља се може тумачити само као део шире стратегије договорене раније ове године, а коју је украјински председник Петро Порошенко јавно обзнанио на сусрету с румунњским председником Клаусом Иоханнисом.

Заједничку блокаду руских мировних снага у Придњестровљу коју су покренуле Молдавија и Украјина не треба подцењивати. Умањено снабдевање јединица 14. армије заправо може угрозити не само постојање непризнате републике, него и утецати на њену способности да подржи Русију.

Што може и треба учинити у овој ситуацији Москва, а посебице руско Министарство одбране?

Сада су руски војници практично у блокади.

Осим тога, украјинска страна је одмах заповедила распоређивање противваздушних система С-300 у Одеси, блокирајући тако способност за снабдевање Придњестровља из ваздуха.

Ипак, генерал Јакубов је рекао је да је „како ће снабдевање мировних снага проводити ваздушним мостом који ће укључивати ​​војне транспортне авионе“.

Украјински С-300 су намерно у сред бела дана демонстративно прошли кроз Одесу и налазе се на отвореном подручју у близини села Черноморскоје. Истовремено је украјинска пропаганда уверавала локално становништво да је то „само унапријед планирано пресељење“. Наравно да је свакоме јасно да је распоређивање система С-300 у директној вези с блокадом транзита према Придњестровљу и с прекидом снабдевања руског мировних снага.

Ако се боље погледа, раскидајући споразуме о војној сарадњи с Русијом Кијев је само легализирао постојеће „де факто“ стање на терену. Кијев изгледа намерава на неколико месеци обуставити све испоруке за руске мировне снаге у Придњестровљу, укључујући и основне потрепштине. Блокада има и војно оправдање, јер ће нови руски хеликоптери који се налазе на територију ПМР у потпуности остати без делова, а најтеже ће бити након неког времена када се погорша ситуација с горивом и уљима. Придњестровље нема рафинерије и увози гориво.Такође ће бити потешкоћа с потенцијалном ротацијом мировних кадрова, јер сада ни Украјина, нити Молдавија не дозвољавају пролаз руским снагама преко своје територије, а није искључено ни њихово потјеривање. Нешто слично се догодило управо јуче, када власти Молдавије нису дозволиле руским војницима да слете на аеродром у Кишињеву и продуже према базама у којима обављају мировне мисије па авион је био присиљен вратити се у Русију.

Овакви даљњи поступци ће неизбјежно довести до потешкоћа у функционирању мировних снага. На примјер, особље на контролним пунктовима је обучено да може комуницирати на језицима свих војски. Заједничке патроле се састоје од осам војника, од којих су четири из Русије, двојица из ПМР и двојица из Молдавије.

Штовише, готово половица од двие хиљада руских војника колико их је распоређено у Придњестровљу, нису суделовали непосредно на контролним пунктовима, јер су били присиљени чувати град Колбасна на граници с Украјином у којем мировне снаге чувају складишта преосталог совјетског оружја.

Руске мировне снаге у Придњестровљу чине четири механизиране пешачке бригаде, али је су више од половице особља грађани ПМР с двојним руским држављанством и војни рок су прошли у Русији. Локално цивилно особље које ради у саставу мировних снага је такође с руским држављанством. Правно се цијела група се зове „Оперативна група руских снага у Придњестровској региона Молдавије“.

Такав сложени дизајн изгледа рањив управо због својих правних недостатака. Прошле јесени је Молдавија током Опште скупштине Уједињених нација затражила повлачење руских мировних снага и да се оне замене оним међународнима. У исто вријеме, Молдавија је и де факто престала сарађивати ​​с руским мировним снагама.

Након што је Украјина раније затворила транзит кроз Одесу, сада је пропао и покушај ротирања руских мировних снага преко Кишињева. Руске снаге су у стварној блокади, коју Украјина и Молдавија сада покушавају легализирати.

Ове одлуке Украјине и Молдавије могу имати катастрофалне посљедице. Иако статус руских мировних снага није савршен, одлука две земаља је такође спорна и то са становишта међународног права. Но, Москви је јасно да је дугорочно, барем у овом случају, бесмислено надати се да ће њени бивши партнери одлуке доносити на темељу међународних стандарда.

Политика протеривања руских мировних снага је свршен чин и очито да нема смисла покретати даљње преговоре о побољшању њиховог мандата. Осим тога, цела прича траје већ годину дана, иако је тек протеклих неколико мјесеци ушла у фазу отвореног сукоба.

За све то вријеме Москва готово ниједном није реагирала на повремено протјеривање руских војних официра, провокације и отворено непријатељске активности. Русија је заузела став да је довољно игнорисати и издржати провокације, надајући се при том брзом расплету ситуације у Украјини.

Но, одједном је свима постало јасно да то није разумна стратегија, барем када је у питању снабдевање мировних снага. Сада се чини да Русија нема начина за превладавање блокаде и очување утицаја у региону. Последњи терет који је пребачен у Придњестровље су биле руске мобилне јединице, својеврсни војни пунктови на котачима који би се могли показати врло кориснима у тренутном окружењу.

Проблем је и што у толико година Придњестровље није изградило свој аеродром или барем писту на коју би могли атерирати транспортни завиони велике носивости. С хеликоптерима је све јасно, али транспортни авиони су  раније користили аеродроме у Одеси и Кишињеву.

И што сад? Служити се отвореним пољем? Алтернативни правци апсолутно не постоје, а брине и што ће руски транспортни радници у сваком случају морати летети преко украјинскњ територије.

Украјина је код Одесе распоредила системе С-300, док на истоку земље има још шест таквих оперативних системаа. Иако не могу покривати ваздушни простор изнад Крима, изнад Одесе могу бити учинковити.

Наравно, тешко да итко нормалан може замислити да би се украјинска противаздушна одбранусудила оборити руске транспортне авионе. Но, нитко не може јамчити да што је у стању учинити украјинско водство, посебице ако се узме у обзир патолошка мржња коју показује према Русији.

Друго, где би у ствари руски транспортни авионии требали слетјети, ако их не приме у Одеси и Кишињеву? На крају, украјински системи  С-300 и не представљају некакву пријетњу, посебно ако се узму у обзир руске снаге распоређене на Криму.

Проблем је, дакле, мјесто за слетање. Теоретски је могуће замислити да све залихе мировних снага буду пребациване хеликоптерима, што је веројатно на уму имао генерал Јакубов када је говорио о „ваздушном мосту“. Хеликоптерима се може пребацити и довољан број војника, али се онда мора говорити о физичком разбијању блокаде.

Притисак у Придњестровљу је свестан потез Кијева и Кишињева. Реч је о директној провокацији којом се Русију жели присилити на одређене одговоре. Можда не данас, али за пар мјесеци ће Москва бити присиљена прекинути блокаду на било који начин.

Тешко је вјеровати да ће дипломатске активности или међународна расправа о статусу мировних снага получити било какве резултате. Прије свега зато што ће садашње водство Молдавије – исто оно које је било на самиту „Источног партнерства“ у Риги – блокирати било какву конструктивну расправу.

Не треба се надати ни да ће у Молдавији на власт доћи про-руски политичари, јер се у Кишињеву обично не замарају сложеним политичким играма, него радије изборне противнике избаце из земље. ЕУ и НАТО ће у Молдавији сигурно подржати било који режим који ће им бити лојалан.

Прије месец дана је НАТО провео заједничке вјежбе с молдавском војском која је била под директном надлежношћу мировних снага, чиме је прекршио све споразуме и није се догодило ништа.

О украјинском водству не треба ни говорити, јер играти на политички и дипломатски притисак на Кијев у овој ситуацији је за Москву бескорисно и бесмислено. Вршити физички притисак на Украјину, чак само у подручју Одесе, јесте оно што Кијев прижељкује. Тада би Порошенко и Јацењук пробој блокаде Придњестровља свету могли представили као „чин руске агресије“ и „међународни арбитри би морали напокон схватити реалност“.

Притисак на Кишињев само посредно може решити ову ситуацију, али што се тиче Украјине, тко може јамчити да ће они који у Одеси рукују системима С-300 од онолико дугмета све притиснути по исправном редослиједу.

Сукоб у Придњестровљу се прије или касније морао искористити као адут против Русије, али би се сада догађаји могли почети развијати врло брзо. У овом врло сложеном и осјетљивом питању све зависи о томе коју ће стратегију и тактику одабрати руско Министарство обране. Наравно, војна компонента кризе је сада најважнија, али нитко не одбацује ни традиционалне дипломатске методе. Узалудност преговора на тему Придњестровља с Кијевом и властима у Молдавији не значи да не може постојати дијалог с европским земљама које нису особито ратоборне. Но, што је са земљама које стоје иза ове блокаде, јер ово сигурно није самостална одлука ни власти у Кијеву, ни Молдавије?

У сваком случају, створено је још једно кризно жариште и сигурно је да ће у случају дуготрајне блокаде Москва морати кренути у њено разбијање, сценариј потпуно непотребан и што је још горе, долази од оних који се куну у мирно решење украјинске кризе.

За крај само треба додати да се ово може тумачити и као одговор на недавну одлуку руске владе да трупама НАТО савеза из Афганистана забрани транзит преко свог територија. Могуће да је тако, као и да америчке трупе у Афганистану, као и руски војници у Придњестровљу, бораве у страним земљама као мировне снаге. Но, постоји једна мала разлика.

„Мировне снаге“ НАТО савеза и ИСАФ су у Афганистану иза себе оставили секташке ратове, пустош и разорену земљу, док је од завршетка молдавског рата с почетка ’90-их руски контингент у сарадњи с Кишињевом и Тирасполом ипак успио одржати мир и сачувати цивилно становништво патњи и ратних разарања. Уместо да се проблем под сваку цијену рјешава у оквиру формата 2+5, тј. између Молдавије и Придњестровља уз 5 проматрача (ОЕСС, ЕУ, Русија, Украјина и САД), Молдавија и Украјина су послушали савет ментора, наивно се надајући да ће због блокаде руска 14. армија напустити Придњестровље.

Можда властима у Молдавији и Украјини није јасно да ће, као што тврди руски аналитичар Евгениј Крутиков, „ако не данас, за пар месеци Москва бити присиљена прекинути блокаду на овај или онај начин.“

Извор: altermainstreaminfo.com – Н.Бабић

Ознаке: анализа, блокада руских трупа, Молдавија, Н. Бабић, Придњестровље, Русија, руска војска, САД