Једна од најзначајнијих књига за историју српског народа, Magnum crimen Виктора Новака, подједнако мистериозно је настајала, као што је и нестајала са полица књижара, највероватније на путу за спаљивање…

Почетком 20. веке бесне антисрпски немири у Загребу. Такозвана „Кристална ноћ“ у Загребу, 1902. године, донела је паљење и демолирање српских локала, а шест година касније, 1908. године, највиђенији српски политички представници у Хрватској оптужени су на монтираном „Велеиздајничком процесу“. На младог гимназијалца, а потом и студента историје на загребачком Филозофском факултету, ови догађаји оставили су дубог траг…

Посматрајући тзв. Велеиздајнички процес, Новак је могао да уочи једну врло интересантну ствар: антиклерикална „Чиста странка права“ Јосипа Франка, којој је временом приступио и чувени Анте Старчевић, заузела је помирљив став према двору у Бечу, а 1910. године се трансформишу у Кршћанско-социјалну странку права, стварајући симбиозу између екстремног национализма и клерикализма. Да ли је тада млади слободољубиви историчар осетио порив да једном за свагда посведочи о настанку ове „нечасне алијансе“ између Ватикана и националиста на трусном Балкану?

У предговору првом издању Magnum crimena-a, 1948, Виктор Новак каже да је грађу скупљао преко 40 година. Нимало случајно, време када Новак почиње да интересује за клерикализам у 20. веку поклапа се врхунцем протеста против Срба у Загребу. Са „Велеиздајничким процесом“ зачиње се идеја о једној од најважнијих књига српског народа…

Прво нецензурисано и целовито издање на српском језику. Први пут ћириличним писмом.

Између два рата

После Првог светског рата, Виктор Новак је видео последице нерешених односа са Ватиканом. Римска курија, која је све своје геополитичке наде претходно усмерила на Аустро-угарску, као последњи реликт католичког средњовековља у Европи, нестала је, а један од главних криваца за то је био српски народ и слободоумни интелектуалци и политичари који су стварали Југославију. Нова криза била је на помолу…

У тренутку када предаје историју на Филозофском факултету у Загребу, нови „играчи“ Ватикана ступају на сцену, што Новаку није промакло, али га је и коштало каријере – из непознатих разлога (сумња се на континуиране притиске), Виктор Новак 1924. године прелази у Београд. У годинама успона Алојзија Степинца на власт, Новак је, као некада у Загребу, поново видео како се римска курија приближава политичким центрима моћи, и стрпљиво, далеко од очију јавности, прикупљао грађу – све док повод није био довољно јак.

У вихору рата и после њега

Цео Београд брујао је 1943. године од вести о стравичним злочинима над српским народом у НДХ. Исте године, непознати агент Усташке надзорне службе, у извештају из Београда (под бр. 20/1943.) о Комисији Српске православне цркве за избеглице наводи да се у оквиру те Комисије спомиње књига тада још нејасног наслова – Magnum crimen. Али, има и других информација…

По доласку комуниста на власт, Виктор Новак је коначно могао да се врати на београдски Универзитет, али је Magnum crimen и даље стајао у фиоци, чекајући дозволу цензуре. Прокламована је нова платформа– уместо унитарног југословенства појавила се идеологија „братства и јединства“ и претеране оптужбе на рачун Хрватске нису биле пожељне. Ипак, истакнути антиклериални историчар, Богдан Кризман (син Хинка Кризмана), сведочи да су се, незванично, састали његов отац, некада краљев министар, и Душко Бркић, министар правде НР Хрватске (Србин по националности), и одлучили, упркос притисцима, да се Magnum crimen штампа.

Душко Бркић је, три године после изласка књиге из штампе, осуђен на робију и послат на Голи оток.

Ускоро наставак: УДБА и службе против Magnum crimen-a

Никола Маринковић

Ознаке: Magnum Crimen, Виктор Новак, историја, књига, Римокатоличка црква, усташе