Није новост да су Срби грађани другог реда у Монтенегру, као државоликој творевини и да су дискриминисани на сваком кораку, па чак и спортском. Јер ово није Црна Гора, а Његош и Петар Први се преврћу у гробу.

Власти силом спроводе генетски инжењеринг, па су фалсификована два посљедња пописа и тиме вјештачки смањен број Срба (са 35% на 29%) и оних који говоре српски језик (са 60% на 44%).

У овом Монтенегру је дозвољена и добродошла свака страна застава, под условом да није српска. Поготово је дозвољена и пожељна застава са дугиним бојама, која означава сексуално изопачене.

Само у Украјини под влашћу нациста из Кијева и Лавова и у окупираном дијелу Србије на Косову и Метохији се спроводи тежа дискриминација према дијелу домицилног становништва, него што је то случај у Монтенегру.

Монтенегро је увео званично санкције Русији, а незванично Србији и српском народу у Црној Гори. У Колашину полиција упада на српске свадбе и отима српске заставе, а у Улцињу и Тузима им не сметају заставе других држава. У Улцињу се и свечана сједница СО приликом прославе дана Улциња прославља пред заставом Албаније и у присуству Филипа Вујановића, коме то не смета нимало. А свака “шуша и маруша“ може да пријави полицији комшију да је истакао српску заставу на свадби и да му пошаље специјалце под пуном ратном опремом да “честитају славље“.

Представницима режима су пуна уста демократије, а на сваком кораку крше основна људска и национална права, основне принципе демократије и коректног понашања, као и поштовања оних који другачије мисле, па макар и о спорту.

Полицијска окупација Бара

Рукометна утакмица Србија – Црна Гора у Бару (прво пишем Србија, јер у нормалним условима репрезентација Србије у Бару је домаћин, а Монтенегро је гост) је одиграна под ненормалним условима. Јер је хунта на власти одлучила да Монтенегро мора да побиједи по сваку цијену. И да се мора послати у свијет, преко ТВ преноса, фалсификована слика и лажна порука: нема навијача Србије у Бару и Црној Гори, па нема ни Срба. И њихов закључак: како могу бити Срби угрожени у Монтенегру када их нема.

Зато је полиција окупирала центар Бара и све прилазе спортској хали још од 17 сати поподне.

Добро зна и (ду)дукљанска власт у ЦГ-у, а и њихова полиција, да у урбаном Бару постоји чврсто српско језгро (сви резултати избора то потврђују). Постоје и организовани навијачи Србије, српских клубова, Новака Ђоковића и осталих великана српског спорта (чувене “барске делије“), који стижу често и до Београда и другдје да подигну српску заставу из Бара.

И на сваком стадиону су добродошли, јер плате улазницу и навијају спортски. Само у Бару не могу да уђу у салу, ни да приђу сали ближе од 100 м, јер је у Монтенегру сличан (“демократски и еуроатлантски“) режим као у Кијеву и Приштини. Чак ни са картом навијачи Србије не могу ући у салу. Једна група навијача Србије је имала карту, али узалуд, јер је полиција добила јасан задатак: “Србин не смије ући у салу“.

Карата није било у слободној продаји, иако је преко медија било најављено из Рукометног савеза ЦГ да ће бити продаване на дан утакмице од 18.45 сати и то по 20 евра. Али, то је била лаж, као и све што ради полицијска хунта на власти.

Карте су дијељене илегалним каналима преко режимских странака СДПС-а (СДП + ДПС) само провјереним навијачима Монтенегра. И у сали су били само њихови навијачи, њихове заставе и само су се они чули.

Ја сам лично видио код улаза типа који је имао у руци најмање 100 карата и још пуну кесу. На питање мог пријатеља српског одборника Дејана Ђуровића да нам прода карте, тај човјек није хтио ни да прича, јер сам ја носио српску мајицу. Карте су дијељене само сигурним навијачима Монтенегра.

Због утакмице Србија – ЦГ, специјална полиција је максимално мобилисана и под пуном борбеном опремом на +300 у хладу (пиштољи, панцири, шљемови, штитови и пендреци) добила задатак да по сваку цијену спријечи да иједан навијач Србије уђе у салу и навија. Јер, навијачи Србије носе мајице са српским ознакама и српске заставе. Нормално и заставу Новорусије. А то не смије да се види у сали при директном ТВ преносу на ТВ РТС и ТВ ЦГ1.

И није било у сали ни српских мајица, ни српских застава, ни српске пјесме. И није било навијања за Србију. Јер да је било српских навијача из Бара у сали, само би се чуло навијање за Србију. И не би било непристојног и увредљивог скандирања најбољем играчу Србије Илићу. То полицији и њеним налогодавцима из власти није сметало. Као што им не смета болесно скандирање на Цетињу “уби Србе“.

До сада, Бар је препознат као српски град, који достојно прослави у центру града сваки српски шампионски трофеј. И то спортски, достојанствено и културно, као што то раде наша браћа у Београду пред скупштином града. А хвала Богу, то се дешава често у посљедње вријеме.

То смета властима и баш зато је доведена силна полиција да спријечи улаз у салу Баранима.

Јокић: Е нећете ући ни са картама

Извјесни Јокић, који је замјеник шефа полиције у Бару је славодобитно рекао у 20 сати навијачима Србије, који су чекали са картама да уђу “Е сад ни са картама нећете ући!“ Видјело се у његовом понашању и погледу да гори од жеље да изда наређење “удри Србе“. Претходно је шеф полиције Радуловић лажно обећавао навијачима Србије са картама у рукама да ће ући у салу “чим они ослободе дио сале и направе мјеста, јер је све пуно“.

Тако је било око сале, а када је завршила утакмица у сали, сви на трибинама усташе да иду кући.

А мој пријатељ Бранко Бујић, један од наших најбољих судија свих времена, често каже у опуштеној атмосфери “Лепо је Србин бити, иако није уносно“.

Извор: НСПМ

Ознаке: Бар, Небојша Стругар, спортски меч, Срби, Срби у Црној Гори