Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је 3. јула 2008. године ослободио Насера Орића за ратне злочине почињене током рата у Кравици и околини Сребренице, и тиме не само озаконио Орићеве злочине против Срба, већ и додатно ојачао ауру некажњивости која и дан-данас покреће један битан део Федерације БиХ, тзв. „Алијину Босну“ – од Бакира Изетбеговића и поклоника и поштоваоца његовог оца, до свих осталих који сматрају да злочини против Срба једноставно нису и не могу бити злочини.

За Бакира је председник Србије „непожељан гост“ у Сарајеву због недавног хапшења Орића у Швајцарској на основу потернице Републике Србије. Бивајући члан Председништва БиХ, млађи Изетбеговић је бар своје образложење увио у легалистичку обланду, позивајући се на „Протокол о сарадњи у прогону починилаца кривичних дјела ратних злочина, злочина против човјечности и `геноцида` који даје гаранцију да ће се поступци за наведена кривична дјела водити првенствено у држави држављанства осумњиченог“.[i] Но, јасно је, да је постојала воља у Алијиној Босни, да је Орић одавно требало да одговара за своја ратна злодела пред тамошњим судовима, кад већ није у Хагу.

И други из елите Алијине Босне исказују праведнички бес на Орићево хапшење.

Председавајући Савета министара БиХ Денис Звиздић га такође осуђује и обећава да ће бити „пружена сва потребна правна помоћ и заштита“ како би Орић био ослобођен. Притом тврди да је његово хапшење „политички мотивисано“, а као крунски доказ Орићеве „невиности“ истиче, а шта би друго, његову ослобађајућу пресуду пред судом у Хагу.[ii]

Посланик Странке демократске акције у Заступничком дому Парламента БиХ Садик Ахметовић такође „осуђује“ Орићево хапшење. А основу за ту осуду, како преноси „Радио Слободна Европа“, Ахметовић налази у чињеници да је, погодили сте, Орића Хашки трибунал „ослободио од сваке кривице“. Узгред, додаје Ахметовић, „ово није први пут да се пред обиљежавање годишњице геноцида у Сребреници испровоцира случај који узнемири и жртве геноцида и све грађане у БиХ“.[iii]

Председник Општине Сребреница Ћамил Дураковић је, са своје стране, био још дрчнији и непосреднији:

„Ако Насер Орић не буде пуштен на слободу, поручујем Вучићу да не иде у Меморијални центар, у Поточаре, и то не само њему, него свима који могу донети одлуке о овом питању. То је наш ултиматум… Насер је Сребреница, Сребреница је Насер. То су две компоненте које се не могу одвојити“.[iv] Наравно, овде треба подсетити – Дураковић под „Сребреницом“ засигурно не подразумева и неке тамо остатке Срба који су успели да преживе и рат и Орића.

Ипак, можда је најшокантнија реакција Мунире Субашић, председнице „Удружења Мајке енклаве Сребреница и Жепа“:

„Ја сам стварно шокирана, јер је Насер Орић био у Хагу и суд је рекао да је он слободан грађанин. Његово хапшење значи прогањање наше дјеце и то је њима порука да не смију ићи у Србију“.[v]

Уствари, њена и ове претходне реакције могу да буду шокантне само за неупућене, наивне, заборавне – све оне који су, ево већ више од две деценије, учени да игноришу злочине над Србима, да их чак правдају „Милошевићевом погрешном политиком“, све којима је западно-диригована политика „регионалног помирења“ и похађање превеликог броја НВО-радионица дефинитивно испила и осушила мозак, отупила апсолутно све одбрамбене механизме и бацила у перманентно стање ступора.

Шта то, дакле, бране ови најгласнији данашњи експоненти Алијине Босне? И шта то говори о природи њихове „државе“ – коју би да прошире на цео простор БиХ, притом укидајући Републику Српску? Бране Насера Орића и његове злочине. Идентификују се с њим(а). Не дају њега, а његових злочина се не одричу. Другим речима – поновили би их првом приликом.

Да видимо, укратко шта то бране, и шта уствари пропагирају Орићеви браниоци, кријући се иза оправдања да га је „ослободио Хаг“. Ево само неких, углавном страних сведочанстава о Орићу, које Хашки трибунал, природно, није узео у обзир приликом изрицања ослобађајуће пресуде:

Из извештаја новинара Вашингтон поста, Џона Помфрета, oд 16. фебруара 1994, направљеног у самој Сребреници, у време када је она наводно била “демилитаризована”, као “заштићена зона” УН:
„Ратни трофеји Насера Орића нису окачени о зид његовог удобног стана. Они су на видео-касетама: спаљене српске куће и безглави српски мушкарци, са њиховим патетично згрченим телима.

‘Морали смо да употребимо хладно оружје те ноћи’, објашњава Орић док се сцене мртвих мушкараца искасапљених ножевима смењују на његовом Сони телевизору… Излежавајући се на удобном каучу, обучен од главе до пете у маскирну униформу, са грбом Армије САД поносно пришивеним преко срца… командант Орић је најжешћи момак у овом муслиманском граду, којег је Савет безбедности УН прогласио заштићеном ‘безбедном зоном’“.[vi]

2) Део извештаја новинара Торонто Стара, Била Шилера, од 16. јула 1995:

„Орић, међу најкрволочнијим ратницима који су икад прошли неким бојиштем, побегао је из Сребренице пре него што је пала… Орић је застрашујућ човек, и поноси се тиме. Упознао сам га у јануару 1994. у његовом дому у Сребреници, опкољеној Србима. Током хладне и снежне ноћи, седео сам у његовој дневној соби и гледао шокантну видео верзију нечега што би се могло назвати ‘Највећи хитови Насера Орића’. Ту су биле куће у пламену, мртва тела, одсечене главе, и људи који беже. Орић се све време смешкао, дивећи се сопственом раду.

‘Направили смо им заседу’, рекао је када се више мртвих Срба појавило на екрану. Следећа партија лешева је убијена експлозивима: ‘Ове момке смо лансирали на месец’, хвалио се. Када се појавио снимак напуштеног града изрешетаних зидова без видљивих лешева, Орић је пожурио да нагласи: ‘Ту смо убили 114 Срба’.

Касније су биле прославе, са певачима дрхтавих гласова који су га опевавали“.[vii]

3) Из чланка Кристофера Џејмса, британски “Морнинг стар” oд 11. јула 2005:

“Уистину, веома мали део Сребренице, онај средишњи, био је демилитаризован, што је муслиманским борцима давало одрешене руке да оперишу из приградских и других оближњих зона, из којих су организовали убилачке нападе на околна српска села. Снаге злогласног муслиманског команданта Насера Орића изазвале су масовно крвопролиће између 1992-95. године из свог упоришта у Сребреници, масакрирајући најмање 1.300 српских цивила и рањавајући њих неколико хиљада”.[viii]

4) Норвешки филм „Сребреница: издани град“ редитеља Оле Флијума и Дејвида Хебдича, око 16-ог минута, при описивању стравичног божићног покоља у српском селу Кравице 7. јануара 1993. показује кадар у ком се јасно виде муслимански војници који су, како каже наратор, „без икакве сумње“ извршили овај чудовишни злочин, у ком је побијено 49 мештана оба пола, узраста од 4 до 84 године (неки од њих су тек излазили из цркве са Божићне службе) и 82 рањено, док је село спаљено. Такође се на снимку види и њихов командант, Насер Орић, који насмејан седи на коњу. Да не буде никакве сумње, осим што га наратор идентификује именом и презименом, камера показује суседну спаљену српску кућу, на којој је крупним словима исписан графит: „NASER”.[ix]

5) „Да сам могао да судим Насеру Орићу у Хагу, ја бих му за злочине над Србима пресудио најмање 20 година затвора. Али, за злочине над сународницима пресудио бих му најмање 200.000 година“, рекао је Ибран Мустафић, један од оснивача СДА у Сребреници, човек који је, иако заклети непријатељ, ипак остао жив у српском заробљеништву после заузимања Сребренице у јулу 1995.[x]

Какви су то „државници“ који се, наводно, залажу за „грађанску Босну“, а којима је један осведочени масовни убица херој? И какве су то „мајке Сребренице“, које штите тог истог масовног убицу, само зато што је убијао Србе?

Целу ову огавну комедију режирао је, и режира, нико други него Велики вашингтонско-лондонски брат, који је и створио Хашки трибунал за екс-ЈУ само да би својој цинично-крвавој игри дао потребни „правни“ легитимитет до којег толико држи. Односно, да би својим локалним сатрапима, колико им год руке биле крваве – исте опрао. Наставак те игре је управо предложена резолуција о „геноциду“ у Сребреници. Тако ће се сва „хуманитарна“ васељена слити у Сребреницу овог 11. јула, да испрати наглашено медијски разглашен укоп још неколико стотина тела за које нема никаквог независно проверљивог доказа како су страдала, и „ода пијетет“ муслиманским жртвама – које толико презире да чак не дозвољава ни сазнање пуне истине о њиховом страдању. И руковаће се са њеним градоначелником, човеком чији је херој свирепи масовни убица. Али Срба. Без сумње ће то руковање бити срдачно, с обзиром да су на истом послу.

Интегрисање у њихове интеграције је равно мирном и покорном одласку у нацистичке логоре смрти. То је овогодишња лекција Сребренице, коју је Орићево хапшење тако лепо оголило. Нови-стари Орићи, Изетбеговићи, Харадинаји, Тачији, Готовине, Колинде и њихови спољни и унутрашњи покровитељи, поред све своје слаткоречивости и нападно наглашене „хуманости“ и „пијетета према жртвама“ – само чекају нову прилику да заврше започето. Јер, Хаг им је дао перманентну дозволу за убиство. А сезона лова на Србе не да није завршена 5. октобра 2000, како су „демократизатори“ обећавали – већ изгледа управо улази у своју завршну фазу.

[i] http://www.nspm.rs/hronika/tomislav-nikolic-najverovatnije-sutra-ne-ide-u-sarajevo.html

[ii] http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/566804/Zvizdic-trazi-oslobadjanje-Orica

[iii] http://www.slobodnaevropa.org/content/naser-oric-uhapsen-u-svicarskoj-po-potjernici-srbije/27065244.html

[iv] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/%D0%A0%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD/1949755/%D0%94%D1%83%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%3A+%D0%9E%D1%80%D0%B8%D1%9B+%D0%BD%D0%B0+%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B8+%D1%83%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2+%D0%B4%D0%B0+%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B+%D0%BC%D0%BE%D0%B6%D0%B5+%D1%83+%D0%A1%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D1%83.html

[v] http://www.slobodnaevropa.org/content/naser-oric-uhapsen-u-svicarskoj-po-potjernici-srbije/27065244.html

[vi] John Pomfret, “Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy,” (“Оружје, новац и хаос дају додатну тежину сребреничком жестоком момку“), Washington Post, February 16, 1994.

[vii] Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, July 16, 1995, The Toronto Star, (такође постављено на http://gatesofvienna.blogspot.com/2011/06/from-our-archives-forgotten-story-of.html)

[viii] Christopher James, „Genocide or Propaganda?“, Morning Star, (U.K.), 11.7.2005. (постављено и на https://www.mail-archive.com/[email protected]/msg01960.html).

[ix] https://www.youtube.com/watch?v=coCzRJDrJVE

[x] http://www.vaseljenska.com/vesti/ibran-mustafic-sami-smo-ubili-svojih-1-000-muslimana-u-srebrenici/

(ФскСРБ – Александар Павић)

Ознаке: Алијина Босна, Несар Орић, Сребреница