Прочитај ми чланак
Поновљено је хиљадама пута, али није наодмет још једном: Ђаволов основни циљ је да убеди смртника да не постоји. Кад у том науму успе, онда без отпора гура своје идеје, на којима се све више темељи такозвани модерни свет, оличен у Западу.
Међутим, у последње време и Сатана се избезобразио и, надајмо се, преиграо. Његови изасланици на Земљи (ако Нечастиви лично већ и не шета међу нама) увелико су кренули у спровођење ђавољег јеванђеља: педофили и педери добијају право гласа, правоверни у Украјини горе на ломачама, крст је окренут наопачке.
Ко је бар једном осетио мистични мир православних манастира, скрушеност посвећеника вери и слушао о страдању за часни крст, од првих хришћанских мученика до игумана Пајсија и старца из Клепаца, томе се крв леди од најновијег мамца из Ватикана.
Папа Фрања, наиме, позива православце на договор са католицима како би се Васкрс (а по њиховом Ускрс) славили – истог дана. Каже, некако бисмо се договорили, мало је фалило па да каже – погодили. Као са сељаком који продаје овце на сточној пијаци.
Папа је успут покушао да буде духовит опаском да није логично да Христос васкрсава двапут. Одговорио му је муњевито владика Никанор (тврда струја, кажу другосрбијанци): не дао Бог да икада заједнички славимо Васкрс, прво се покајте за страшни међухришћански раскол и сва остала непочинства, вратите се у окриље праве вере и све ће доћи на своје место.
Христос ће, као што треба и доликује, васкрсавати једном годишње.
Беше међу многим гласовима разума и понеки блудни син, привучен заводљивом могућношћу да из фирме страног газде пут отаџбине сваке године крене кад и остали свет, а не само кад се вољом календара Васкрси поклопе.
Преситна је то, браћо, мука да би се окренула леђа датумима које славимо стотинама година. Шта је следеће, Божић у децембру? Ђурђевдан у априлу? Свети Никола кад му време није?
Дате ли прст, оде рука, а после руке очас посла и глава.
Тешки су дани, што рече наш самозвани великомученик, пред нама. Сколила сила са свих страна, сабили нас на ово мало земљице, а Угари дижу зид да им беда са југа не опогани царство.
Последњем бастиону изворног српства, најмлађој српској држави, подмукло намичу омчу на врат. Нема више оштре турске сабље димискије, али има западне резолуције која сече горе него буљук јањичара. А, у престоном Београду мук, није се са Ђаволом качити, Ђаво само чека прилику да једним замахом отфикари две главе.
Ко му сме на црту? Зар нејаки Вођа и његови јуродиви дворјани који му чувају леђа од народа док следбеници Нечастивог ломе комад по комад ове напаћене, али часне земље, крвљу натопљене. А, крви јој, проклетој, никад доста.
Ко зна који пут у историји суочени смо са страшном дилемом: царство земаљско, или небеско? Или, можда, више ни тај избор немамо? Канда је Ђаво попунио квоту својих миљеника, дуг је ред пред његовим вратима, тискају се тамо и они што смо их, наивни и заблудели, сматрали браћом по крви.
Овако голима и босима, сем вере православне, тврде и постојане, бог зна шта нам друго није ни остало. Не одбранимо ли корен из кога смо изникли, грана нам не гине.
За почетак – не дајте Васкрс! Иначе се не надајте васкрсењу.
Извор: vesti-online.com
