РУСИЈА И САУДИЈСКА АРАБИЈА: Ново савезништво? (Анализа)

09:15 08.07.2015.

„Све је било конфузно у кући Облонских.“ То је почетак „Ане Карењине“ – романа чувеног руског писца Лава Толстоја који је свакоме на памети када прати последње вести из света. Све је помешано на светској арени, где су бивши пријатељи постали непријатељи а они који су се активно и упорно борили су изненада постали блиски. Прецизније, такве мисли ми падају на памет након анализе неочекиване и на први поглед чудне посете сина саудијског краља, министра одбране, Мухамеда бин Салмана Русији.

У саудијској делегацији су се налазили и званичници који заједно са краљем одлучују о спољној полтиици краљевства – министар спољних послова Adel al Dzhubeyr, бивши амбасадор у САД, који има блиске везе са кључним фигурама у политичком и друштвеном свету Вашингтона, и министар за нафту Ал ал Наими, који тренутно одређује политику ОПЕЦ-а (организације земаља које извозе нафту).

Треба нагласити да су неколико недеља пре ове посете Владимир Путин и краљ Салман активно комуницирали преко телефона. Током посете је министар одбране у име свог оца позвао руског председника да дође у Ријад и то је прихваћено. Интересантно је да су исход посете били неки испуњени практични резултати у области економије. Према руском министру за енергетику Александру Новаку, Саудијска Арабија је заинтересована за енергетске порјекте у Русији и стране су обновиле Заједничку међувладину комисију која није радила пет година. Као резултат, корпорација Росатом је потписала оквирни споразум са Саудијском Арабијом по коме би саградили 16 нуклеарних електрана вредних 100 милијарди долара.

Сергеј Киријенко, директор државне компаније, је изјавио: „Добило би се више од 20 хиљада мегавати струје. Ако наши партнери сматрају неопходним да инвестирају у нуклеарну моћ, то значи да су конкурентни.“ Међутим, ирански лист Казхан пише: „Може се претпоставити да ће куповина тих јединица омогућити Саудијској Арабији да сакрије припреме за стварање атомске бомбе. Природно је да након што Ријад добије у посед нуклеарно оружје нема никаквих санкција против Саудијске Арабије, ни од стране Запада нити од Уједињених нација. То је стварност модерног света.“

Искандер Е

Саудијци су такође изразили жељу да купе одређени број руских тенкова и комплекса „Искандер – Е“ како би направили заједничке пројекте на основу руског ГЛОНАСС система и инвестирали у пољопривреду а чак и у руске „стамбене и комуналне услуге“.

Узгред, према последњим вестима, ГЛОНАСС је затворио програм за модернизацију овог система због ометања америчког партнера.

Али порука да је Саудијска Арабија потписала меморандум о улагању 10 милијарди долара у руски директни инвестициони фонд (РДИФ) звучи још егзотичније.

Чини се да је пут започет и да треба наставити. Међутим постаје копмликованије него раније. Једноставна статистика показује да је рано говорити о било чему а камоли о неком пробоју. Првих пет економских и трговинских партнера краљевства су следећа:

За извоз – САД (14.3 %), Кина (13.7%), Јапан (13.7%), Јужна Кореја (9.9%), Индија (8.2%).

За увоз – Кина (13.5%), САД (13.2%), Јужна Кореја (6.7%), Немачка (6.5%), Индија (6.3%).

Према подацима на крају 2013. ситуација се није много променила. Руски удео у саудијској спољној трговини не прелази 0,2% и не постоје индикатори да ће доћи до посебног повећања удела. Укратко, било која прича о пробоју би била озбиљно кривљење стварности. Ријад то добро зна. Зашто постоји таква активност од стране Саудијаца? Врло вероватно – типична афера која је заједнички спин Ријада и Вашингтона. Наводи да Саудијска Арабија може имати спољну политику у супротности са америчким интересима су погрешни.

Као и раније, породица Саудијаца рачуна на Американце и њихову војну помоћ. Треба се подсетити да савезништво САД-Саудијска Арабија потиче још од 30-их година прошлог века, када је компанија Стандард Оил из Калифорније, једна од водећих компанија у Рокфелеровом нафтном краљевству примила концесије у Саудијској Арабији. То се десило 1933. када је Френклин Рузвелт изабран за америчког председника а Адолф Хитлер постао немачки канцелар. Саудијској Арабији је био неопходан извор прихода како би се удаљила од Британске империје, под чијим покровитељством је била од самог формирања.

Осамнаестог фебруара 1943., годину ипо дана након што су САД умириле Лондон да је Саудијска Арабија “мало даље” од Америке, Рузвелт је укључио краља Абдул Азиз Ибн Сауда у програм о зајму и најму. Наредне године, значајан недостатак нафте произвео је забринутост војске Вашингтона, што је дало мотивацију зближавању са власницима арапских пустиња.

Након конференције у Јалти, амерички председник је 5 сати провео са Ибн Саудом, који се трудио да осигура наставак присуства прекоморских сила у домовини након рата – за вехабијског лидера то је значило неутрализацију и баланс утицаја “магловитог Албиона”. Страе су потписале споразум о монополу САД-а у развоју саудијских нафтних поља – “Квинси договор”. По договору САД добија ексклузивно право да истражује, копа и узима саудијску нафту, док гарантује Саудији заштиту од било какве спољне претње. Од тада, то је блиска веза која спаја обе земље.

Међутим, као што стари кажу, све тече, све се мења. Чини се да сада Саудијска Арабија једноставно покушава да побегне што даље од надзора САД-а, уз подршку других активних играча у региону. Последњих година, Русија и Кина су значајно повећали свој утицај на Блиском истоку и Вашингтон је постао један од губитника. Заправо, ако Русија успе да подржи Саудијску Арабију и у исто време ради у интересу Ирана и Сирије то ће бити историјска промена на Блиском истоку, слично руском окрету Азији и новом Путу свиле, кинеском пројекту. Како ће САД одговорити на такве акције је потпуно нејасно иако је увек могуће да уведу нове санкције, мада није вероватно да ће имати више ефеката од претходних.

Прво, добри односи Русије и Саудијске Арабије могу да доведу до стварања велике нафтне алијансе. И једна и друга морају решити проблем ниских цена. Међутим неопходно је решити овај проблем зарад дугорочног раста и стабилизације. Такво савезништво би довело до већих цена нафте. Додатно, важно је са геоекономске стране, да Саудијска Арабија може постати главни купац руских одбрамбених система. Саудијци су сада потпуно разочарани у Обамину администрацију. За то постоји много разлога, а један од њих је споразум о иранском нуклеарном програму.

Међутим, Русија не треба да заборави да је током прошлих 40 година, када се Саудијска Арабија прво супротставила Совјетском савезу а потом и Русији, не само на Блиском истоку већ и на Северном Кавказу обучавала терористе против Москве, радила све у интересу Америке, обарајући цену нафте крајем 80-их прошлог века.

Зато би била грешка причати о реалном приближавању ставова две државе. Ријад, са акумулираним приходима од нафте, наставља да се меша у послове већине арапских држава. У том погледу сиријски лист Ал Фурат исправно наводи: “Ми не верујемо Саудијској Арабији, њеној политици подстицања тероризма у Сирији и Ираку, која прети суседним земљама. Ријадова идеологија је милитантни вехабизам, који ствара страх и нестабилност у региону.

Вехабизам је идеологија ИДИС-а. Ријад није добио дозволу за војне акције у Јемену од резолуције Савета безбедности, али је и даље умешан у непроглашени рат. Другим речима, то је отворена агресија, којој је свет и изнад свих Запад, окренуо леђа. Истовремено нико не прича да је као резултат бомбардовања градова Јемена више од 4000 недужних људи изгубило животе а да је хуманитарна криза обухватила целу земљу.”

Ипак, по свему судећи, мостови се морају полако градити са Ријадом и где је то могуће изгладити конфликте. Москва, посебно у време санкција уведених од стране Запада, мора имати ако не савезнике онда барем присталице које желе да развију нову везу са нашом земљом. Истовремено не сме се заборавити да је Дом Саудијаца и даље фокусиран на Америку и да су на саудијској територији војне базе са америчким оружјем и неколико хиљада америчких тренера. У случају било каквог негативног развоја догађаја по САД ова пета колона се може појавити.