По­след­њих не­де­ља јав­ност је упо­зна­та с не­у­о­би­ча­је­ним слу­ча­јем „ин­тер­вјуа“, „умет­нич­ког пер­фор­ман­са“ или „ме­ди­та­ци­је“ (мо­жда све­га то­га за­јед­но?) по­ред по­смрт­них оста­та­ка срп­ског на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле.

Реч је о до­га­ђа­ју у Му­зе­ју Ни­ко­ла Те­сла у Бе­о­гра­ду од 14. апри­ла 2015. ко­јем ће­мо се вра­ти­ти не­што ка­сни­је. Пр­во не­ко­ли­ко ре­чи о вер­ској и на­ци­о­нал­ној при­пад­но­сти Ни­ко­ле Те­сле. О то­ме је пу­но пи­са­но, али је у кон­тек­сту по­след­њих до­га­ђа­ја вр­ло ва­жно да овим чи­ње­ни­ца­ма још јед­ном по­све­ти­мо па­жњу.

Ни­ко­ла Те­сла је ро­ђен 1856. у Сми­ља­ну (Ли­ка, Вој­на кра­ји­на) у срп­ској и пра­во­слав­ној по­ро­ди­ци. Кр­штен је у пра­во­слав­ној Цр­кви Све­тих Пе­тра и Па­вла у Сми­ља­ну. Кр­сна сла­ва по­ро­ди­це Те­сла би­ла је Све­ти Ђор­ђе. Ни­ко­лин отац, Ми­лу­тин Те­сла, био је пра­во­слав­ни све­ште­ник. Ни­ко­ли­на мај­ка, Ге­ор­ги­на Ђу­ка Те­сла (ро­ђе­на Ман­дић), би­ла је та­ко­ђе из све­ште­нич­ке по­ро­ди­це. Пра­во­слав­ни све­ште­ни­ци су би­ли њен де­да То­ма Ман­дић, њен отац Ни­ко­ла Ман­дић и ње­на бра­ћа Пе­тар Ман­дић и То­ма Ман­дић. Пе­тар Ман­дић се ка­сни­је за­мо­на­шио у ма­на­сти­ру Го­мир­је као мо­нах Ни­ко­лај, био је игу­ман тог ма­на­сти­ра, а по­том Ми­тро­по­лит звор­нич­ко-ту­злан­ски и Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски. Две ро­ђе­не се­стре срп­ског на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле би­ле су уда­те за пра­во­слав­не све­ште­ни­ке, а ње­гов се­стрић Пе­тро­ни­је Тр­бо­је­вић био је игу­ман ма­на­сти­ра Ши­ша­то­вац.

Ни­ко­ла Те­сла је био срп­ски ро­до­љуб. По­знат је до­га­ђај ка­да је 1. ју­на 1892. из Бу­дим­пе­ште во­зом сти­гао у Бе­о­град. На бе­о­град­ској же­ле­знич­кој ста­ни­ци до­че­ка­ло га је не­ко­ли­ко хи­ља­да љу­ди. На­ро­ду ко­ји га је оду­ше­вље­но по­здра­вио Те­сла се обра­тио ре­чи­ма: „У ме­ни има не­што што мо­же би­ти и об­ма­на, као што че­шће би­ва код мла­дих оду­ше­вље­них љу­ди, али ако бу­дем сре­тан да оства­рим бар не­ке од мо­јих иде­а­ла, то ће би­ти до­бро­чин­ство за ци­је­ло чо­вје­чан­ство. Ако се те мо­је на­де ис­пу­не, нај­сла­ђа ми­сао би­ће ми да је то дје­ло јед­ног Ср­би­на. Жи­вје­ло Срп­ство!“ Те­сла је сту­ден­ти­ма Ве­ли­ке шко­ле у Бе­о­гра­ду су­тра­дан по­ру­чио: „Ја сам као што ви­ди­те и чу­је­те остао Ср­бин и пре­ко мо­ра, гдје се ис­пи­ти­ва­њи­ма ба­вим. То исто тре­ба да бу­де­те и ви и да сво­јим зна­њем и ра­дом по­ди­же­те сла­ву Срп­ства у сви­је­ту.“

Те­сла је во­лео Ње­го­шев Гор­ски ви­је­нац, срп­ску по­е­зи­ју: пе­сме Ђу­ре Јак­ши­ћа, Во­ји­сла­ва Или­ћа, Јо­ва­на Јо­ва­но­ви­ћа Зма­ја и дру­гих срп­ских пе­сни­ка. Пи­сао је о Ко­сов­ском бо­ју. Нов­ча­но је по­ма­гао срп­ске до­бро­вољ­це из Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва ко­ји су хи­та­ли на бој­на по­ља где су Кра­ље­ви­на Ср­би­ја и Кра­ље­ви­на Цр­на Го­ра у бал­кан­ским ра­то­ви­ма (1912–1913) и Пр­вом свет­ском ра­ту (1914–1918) во­ди­ле бор­бу за осло­бо­ђе­ње и ује­ди­ње­ње срп­ског на­ро­да. Те­сла је ове мла­ди­ће, ко­ји су кре­ну­ли на дуг пут пре­ко оке­а­на, пра­тио из њу­јор­шке лу­ке.

Ин­те­ре­сант­ну сли­ку о Ни­ко­ли Те­сли то­ком Пр­вог свет­ског ра­та дао је цр­но­гор­ски гу­слар Пе­тар Пе­ру­но­вић Пе­рун. Овај срп­ски ро­до­љуб из Цр­не Го­ре сти­гао је у Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве са за­дат­ком да кроз гу­слар­ске стру­не и еп­ску по­е­зи­ју мо­би­ли­ше што ви­ше аме­рич­ких Ср­ба за рат про­тив ау­стро­у­гар­ског оку­па­то­ра. Пе­ру­но­вић је о пр­вом су­сре­ту с Ни­ко­лом Те­слом 1916. оста­вио дир­љи­во све­до­чан­ство. Те­сла му је ка­зао: „Ме­ни је дра­го што вас ви­дим. За вас сам чуо ве­о­ма по­хвал­но. Ви сте вој­ник и гу­слар. Ја во­лим гу­сле и на­род­ну пје­сму. Имам ћи­ри­ли­цом штам­па­не све на­род­не Ву­ко­ве пје­сме и че­сто про­чи­там по ко­ју, ко­ли­ко да се освје­жим на­род­ним ду­хом и не за­бо­ра­вим срп­ски је­зик. Гу­сле су ми оста­ле у дра­гој успо­ме­ни још док сам био ди­је­те у Ли­ци.“ Пе­ру­но­вић је за­тим за­гу­слао, а по­том за­пи­сао:

„Већ на по­чет­ку пје­ва­ња пје­сме Ста­ри Ву­ја­дин при­ми­је­тио сам да сам на Те­слу учи­нио до­бар ути­сак. У сре­ди­ни пје­сме Те­сла се ма­ло за­не­се, а низ обра­зе му по­те­ко­ше су­зе. Ме­не то још ви­ше оду­ше­ви, те сам све сна­жни­је пје­вао. По­сли­је свр­ше­не пје­сме, Те­сла уста­де и сна­жно ми сте­же ру­ку.“ Те­сла је та­да на­гла­сио: „Гу­сле су нај­ја­ча си­ла да осво­је ду­шу Ср­би­ну!“

Ни­ко­ла Те­сла се упо­ко­јио на Бо­жић 1943. а Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски Пор­фи­ри­је нас је не­дав­но под­се­тио да су срп­ском на­уч­ни­ку 12. ја­ну­а­ра 1943. опе­ло у цр­кви Све­тог Јо­ва­на Бо­го­сло­ва на Мен­хет­ну слу­жи­ли срп­ски про­то­је­ре­ји Ду­шан Шу­кле­то­вић и Ми­лан Мр­ви­цин. Ми­тро­по­лит Пор­фи­ри­је по­себ­но под­вла­чи да је Те­сла истог да­на са­хра­њен на гро­бљу Фер­нклиф, а ње­го­во те­ло је пре­ма зах­те­ву Са­ве Ко­са­но­ви­ћа, Те­сли­ног се­стри­ћа, екс­ху­ми­ра­но и кре­ми­ра­но 25. мар­та 1943. иа­ко ни­шта не ука­зу­је да је то би­ла Те­сли­на же­ља.

Ни­ко­ла Те­сла се, да­кле, ро­дио и упо­ко­јио као Ср­бин пра­во­слав­не ве­ре. Кр­сти­ли су га и опо­ја­ли пра­во­слав­ни све­ште­ни­ци. Сво­јим на­ци­о­нал­ним ра­дом по­ка­зао је да му је у гру­ди­ма увек ку­ца­ло ро­до­љу­би­во срп­ско ср­це.

Са­да је при­ли­ка да се вра­ти­мо чуд­ном зби­ва­њу у Му­зе­ју Ни­ко­ле Те­сле (14. април 2015), фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је су се по­ја­ви­ле на дру­штве­ним мре­жа­ма и по­то­њим ту­ма­че­њи­ма тог до­га­ђа­ја. На сли­ка­ма се ви­де тро­је љу­ди ко­ји ме­ди­ти­ра­ју по­ред ур­не с пе­пе­лом срп­ског на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле. Реч о аме­рич­ком му­зи­ча­ру Ли­чен­су, во­ди­тељ­ки Ра­ди­ја Б92 Уни Се­нић и још јед­ној же­ни, а Б92 је об­ја­вио да се ра­ди о фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је су на­ста­ле у окви­ру фе­сти­ва­ла „Re­so­na­te“ ко­ји је „по­све­ћен укла­ња­њу гра­ни­ца из­ме­ђу умет­но­сти, ме­ди­ја и тех­но­ло­ги­је“. Уз јед­ну од фо­то­гра­фи­ја ко­је се на­ла­зе на дру­штве­ним мре­жа­ма сто­ји да је реч о „ин­тер­вјуу“ по­ред Те­сли­не ур­не, Б92 је об­ја­вио да је реч о „умет­нич­ком пер­фор­ман­су“, док је ди­рек­тор Му­зе­ја Ни­ко­ле Те­сле Бра­ни­мир Јо­ва­но­вић из­ја­вио да се ра­ди о „ме­ди­та­ци­ји“.

Ов­де не де­лу­је убе­дљи­во ни да је реч о „ин­тер­вјуу“, ни да је реч о „умет­нич­ком пер­фор­ман­су“, ни да је реч о „ме­ди­та­ци­ји“. Де­лу­је као да се ску­пи­ла гру­пи­ца љу­ди да би по­том, пре­тен­ци­о­зно, сво­је фо­то­гра­фи­је по­зер­ски ста­ви­ла на ин­тер­нет. Та­ко­ђе де­лу­је да је мо­жда не­ко од њих хтео да по­ка­же ка­ко „има ве­зу“ да аме­рич­ком го­сту омо­гу­ћи да ме­ди­ти­ра по­ред по­смрт­них оста­та­ка Ни­ко­ле Те­сле. Ни­је ваљ­да да су ми­сли­ли ка­ко мо­гу „спи­ри­ту­ал­но да се ука­че“?

Ода­кле им иде­ја да се­би при­пи­шу та­кав зна­чај? То су бе­сми­сле­не глу­по­сти ко­је че­сто мо­же­мо да чу­је­мо од след­бе­ни­ка њу ејџ иде­ја и по­кре­та. То су за­пра­во де­ри­ва­ти де­ри­ва­та хин­ду­и­стич­ких и бу­ди­стич­ких уче­ња. Оста­је нам са­мо за­пре­па­шће­ње због без­о­бра­злу­ка ко­ји је при­ре­дио овај „ин­тер­вју“, „умет­нич­ки пер­фор­манс“ или „ме­ди­та­ци­ја“ и не­при­ме­ре­ног од­но­са пре­ма исто­риј­ској лич­но­сти Ни­ко­ле Те­сле. Реч је и о увре­ди јав­но­сти и здра­ве па­ме­ти јер те­шко ко тај до­га­ђај мо­же да ту­ма­чи дру­га­чи­је осим као по­зер­ску ква­зи­кул­ту­ру. Ка­ко је Му­зеј Ни­ко­ле Те­сле мо­гао да до­зво­ли да се та­ко не­што до­го­ди по­ред по­смрт­них оста­та­ка срп­ског на­уч­ни­ка?

Овај до­га­ђај, на­рав­но, још јед­ном по­ста­вља да­нас кључ­но пи­та­ње на ко­је ће­мо, ваљ­да, уско­ро до­би­ти од­го­вор – где тре­ба да по­чи­ва­ју по­смрт­ни оста­ци Ни­ко­ле Те­сле? Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква, Вла­да Ре­пу­бли­ке Ср­би­је и град Бе­о­град пот­пи­са­ли су 28. фе­бру­а­ра 2014. спо­ра­зум ко­јим је пред­ви­ђе­но да се ур­на с по­смрт­ним оста­ци­ма срп­ског на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле пре­ме­сти из Му­зе­ја Ни­ко­ле Те­сле на вра­чар­ски пла­то, у пор­ту Хра­ма Све­тог Са­ве у Бе­о­гра­ду. Оче­ку­је се да ур­на бу­де по­ло­же­на ис­под спо­ме­ни­ка Ни­ко­ли Те­сли ко­ји ће кра­си­ти вра­чар­ски пла­то за­јед­но са спо­ме­ни­ци­ма Све­том Са­ви и Ка­ра­ђор­ђу Пе­тро­ви­ћу. Не­ма раз­ло­га да се оду­го­вла­чи са ре­а­ли­за­ци­јом овог спо­ра­зу­ма. Ни­ко­ла Те­сла тре­ба до­сто­јан­стве­но да по­чи­ва у пор­ти Хра­ма Све­тог Са­ве где ће би­ти за­шти­ћен од њу ејџ ква­зи­кул­ту­ре.

Извор: Православље, бр. 1159.

Ознаке: њу ејџ, др Александар Раковић, Никола Тесла, посмртни остаци, православље