„Врши се поприлично отворна пропаганда у прилог нетрадиционалне породице, хомосексуалности, транссексуалности – или – новијом терминологијом – трансродности и, уопште узев, свих врста сексуалних девијација. У мере тог новог врлог света спада и пропагирање вештачке оплодње, сурогат материнства и томе сл. Све те мере се уводе под кринком борбе за људска права, повећања популације итд. Јавност све то прухвата без поговора, јер је мало свесна да иза свих тих флоскула стоји антихришћанска идеологија новог доба.“ река је у интервју за СРБИН.ИНФО Владислав Ђорђевић, аутор књига „Предност жена“ и „Мит о пријахату“.

Зашто је јако мало деце и бракова у Србији? Да ли је проблем у држави, поремећеним мушко-женским односима или у сиромаштву?

Стопа наталитета у једној држави зависти од много чинилаца, али најважнији је разлика у моћи између мушкараца и жена. Однос моћи између полова сложено је мерити, али га je најједноставније утврдити упоређивањем просечних примања мушкaраца и жена (енг. wage gap). Дакле, правило гласи: што је wage gap већи у корист мушкараца – наталитет је већи; што wage gap мањи – наталитет је мањи.

Познавање тог правила омогућава да се дâ одговор на интригантно питање: како то да неке богатије државе – попут САД и већине западноевропских држава – имају већи наталитет од Србије, али да истовремено већи наталитет имају и многе сиромашније државе од Србије. Дакле, сиромаштво није само по себи проблем, јер многе сиромашније државе имају много већи природни прираштај него ми.

Проблеме је, дакле, у поремећеним мушко-женским односима. Прецизније говорећи, проблем је у томе што се равнотежа моћи опасно померила на женску страну. Да ли је за то одговорна држава? Јесте. Наиме, наша држава од Устава 1946. спроводи политику равноправности полова.

У првим послератним деценијама патријархални образац је деловао по инерцији и стопа наталитета је још увек надмашивала стопу морталитета. Али од 80-их успоставља се крхки еквилибријум, а после њих долазе 90-е када драстично пада наталитет. То је период када ништа не угрожава женску моћ. Жене задражвају позиције које су и до тада имале. Али тада је знатно опала мушка моћ. Ратови почетком 90-их знато су угрозили мушкарце: дословно, физички – јер су многи погинули или остали инвалиди – и економски – јер су санкције и економска беда највише погодиле мушкарце.

Мушкарци се од тих пораза још нису опоравили. Они још пате од свих тих траума. Штавише, период транзиције – инаугуриран године 2000-те – многим мушкарцима донео је додатно економско осиромашење. Да ствар буде по мушкарце гора, од тада држава спороводи мере такозване родне равнопрвности које практично подразумевају додатно економско потискивање мушкараца. Стога се одговорност државе за процес депопулације не може негирати. Проблем је у томе што се за решење проблема депопулације питају они који су својим ставовима до проблема управо и довели. А то су феминистичке групе и удружења. Потребно је ствар проматрати са научног аспекта и признати да је главни чинилац депопулације економско осиромашење мушкараца, а томе је допринела и држава својом политиком.

Тврдите да модерна западна популарна култура и медији у својој бити мрзе мушкарца и труди се да негирају мушки идентитет. Можете ли нам рећи нешто о томе?

Западна популарна култура је сложен феномен, али у њеном креирању доминантну улогу имају екстремно леве идеологије, укључујући и радикални феминизам. Радикални феминизам је данас најраспрострањенија форма феминизма, а у њеној сржи је лезбијска идеологија. То се манифестује у огољеној пропаганди женске сексуалне агресивности са једне стране и „анерофобије” – страха од мушкараца, тј. „мизандрије” – мржње према мушкарцима са друге стране. Ова изјава захтева појашњење. Наиме, у једној струји феминизма – данас ишчезавајућој – на испољавање женске сексуалности негативно се гледало. Идеја је била та да жене треба да потискују своју сексуалност како би све снаге усредсредиле на пословни успех и тако постале „равноправне” са мушакрцима. Но, временом се увидело да је женска сексуалност често врло згодно средство манипулације мушкарцима. Она им у пословном свету често доноси много користи.

Стога савремени феминизам не одбацује женску сексуалност, него је заправо подстиче. Тај подстицај је довео до појаве коју је Аријел Леви (Ariel Levy, 1974) назвала женска „развратничка култура” („raunch culture”). Наиме, она је у бестселер књизи „Женске шовинистичке свиње: жене и раст развратничке културе” („Female Chauvinist Pigs: Women and the Rise of Raunch Culture”, 2005) описала раст хедонистичког менталитета код жена виших слојева и виших средњих слојева. Те високообразоване и високопозициониране жене оствариле су се пословно, па могу да се посвете хедонистичком животном стилу.

Тај слој жена руководи и медијима, женским часописима, па свој поглед на свет пропагира остатку женске популације. Жене те оријентације контролишу главнотоковске медије, па своју „развртничку културу” пропагирају неометано. Тако се учвршћује модерни западни поглед на женску сексуалност: она се потенцира као моћно средство женске манипулације. С друге стране, лезбијски феминизам је постао окосница савременог феминизма, а он се очитује у неповерењу, чак и мржњи према мушкарцима.

Отуда сва та параноја о „силовањима”, „насиљу у породици”, „насиљу у партнерским односима”, „сексуалном узнемиравању” и томе сл. Све иде ка томе да се мушкарац прикаже као силоватељ, напасник и грубијан.

Импликција је јасна: најбоље је да жене остварују везе само са женама, јер су оне фине и нежне, а не са мушкарцима који су груби и неотесани. Наравно да не одобравам мушка непочинства, али не одобравам ни ту антимушку хистерију. Има мушкараца насилника, али већина није таква. Већина се труди да угоди женама. Као што ваља осуђивати мушка злодела, исто тако треба похваљивати мушка доброчинства, а тога је много више.

Какву опасност представља радикални феминизам за Србију? Да ли полако и код нас долазе западни трендови?

Радикални феминизам има свог претходника; то је либерални феминизам. Да није код нас било јаког либералног феминизма, данашњи радикални феминизам не би имао толиког успеха. Политика либералног феминизма код нас је озакоњена – како сам већ истакао – Уставом 1946. Тада су жене добиле: активно и пасивно бирачко право, право на рад и запошљавање, право на школовање и образовање, право на развод брака, а ускоро – 1951. – и право на абортус. Та се државна политка није називала „либерални феминизам”, јер се назив сматрао буржоаским. Иако се израз није користио, његова суштина је била управо то: либералнофеминистичка.

Савремене феминисткиње кукају како у периоду од 1946. до 2000. није постојао либерални феминизам. Заправо, постојао је и био чак крута државна политика, само није се тако звао. Колико је либерални феминизам био јак у том периоду сведочи и чињеница да су жене код нас добиле право гласа 1946, а у Швајцарској тек 1971; жене су код нас добиле право на абортус 1951, а Американке тек 1973. Социјалистичка друштва су спроводила мере либералног феминизма са упорношћу и доследношћу. Социјалистички феминизам – како се обично назива – често је ишао испред феминистичких трендова на Западу. Прва држава која је легализовала абортус био је СССР 1919.

Дакле, Социјалистичка Југославија није заостајала за Западом, него је штавише у много чему предњачила. Када је политика радикалног феминизма код нас постала државном политиком – а то је било после 2000-е – јавност ју је дочекала без узбуђивања, јер је већ научила да прихвата све женске захтеве. Ми смо заправо по броју радикалних феминистичких организација на државном и недржавном нивоу међу водећим у свету. Ваше питање подразумева то да ми следимо западне трендове феминизације разних подручја јавног и друштвеног живота. То је истина, али је истина и то да је степен феминизације – заступљености жена – у неким сегментима и већи него на Западу.

Тако је нпр. проценат жена запослених у државној администрацији код нас већи него што је то у Европској унији. Осим тога, код нас је законодавство у неким случајевима више women-friendly него на Западу. Дакле, у неким сегментима наше друштво је више феминистички експонирано него западна. У целини узев, друштво нам је засићено екстремним феминизмом. Већина тога није свесна. За почетак је довољно да тога постанeмо свесни.

Запад сматра да су полови ствар избора, да човек сâм бира свој полни идентитет. Да ли је таква идеја штетна по друштво?

Тачно је да је на Западу постало помодно релативизирање појма полности. Том релативизирању највише је допринео феминистички појам родности. Њиме се жели обезвредити идеја природности полности, а нагласити конструктивност полности. Стога се уместо придева полни, инсистира на придеву родни.

На Западу је феминистичка и квир теорија отишла поприлично далеко у одбацивању појмова природности и полности. На удару су моногмана породица и хетеросексуалност. Врши се поприлично отворена пропаганда у прилог нетрадиционалне породице, хомосексуалности, транссексуалности – или – новијом терминологијом – трансродности и, уопште узев, свих врста сексуалних девијација.

У мере тог новог врлог света спада и пропагирање вештачке оплодње, сурогат материнства и томе сл. Све те мере се уводе под кринком борбе за људска права, повећања популације итд. Јавност све то прухвата без поговора, јер је мало свесна да иза свих тих флоскула стоји антихришћанска идеологија новог доба. Као хришћанин и моралист са тим се не слажем. Стога и пропагирам традиционалне обрасце међуполних односа који су освештани у конзервативној народној етици и црквеном предању.

(Србин.инфо, Теша Тешановић)

Ознаке: Владислав Ђорђевић, жене, идеологија, ЛГБТ, патријархат, Теша Тешановић, феминизам