Прочитај ми чланак
Јавио ми се мој некадашњи пријатељ, колега Ђуро Козар, из оног, предратног, сарајевског „Ослобођења“. Јавио ми се преко „Политике“ (рубрика „Погледи“), тоном врло званичним, па у први мах нисам могао да поверујем је ли то онај стари, предобри и препаметни Ђуро, који је тако ревносно пратио ЈНА, веровао у братство и јединство и да неће комшија на комшију у БиХ. Истина, веровао сам и ја у братство и јединство, али више на југословенском плану, на нивоу БиХ много мање. Веровао сам у ту ЈНА више и од Ђуре, али када је БиХ у питању Ђуро се није дао.
„Имамо ми начелника Генералштаба, генерала Благоја Аџића, он је из наше БиХ. Неће Аџић дати да удари комшија на комшију, читаћеш о свему томе у ’Ослобођењу’, дао нам је Аџић велики интервју“, уверавао ме је пред рат Ђуро. Онда је у априлу 1992. у БиХ пукло, кренуо је комшија на комшију.
Ђуро је остао у Сарајеву и писао је како је писао. Заправо, запитао сам се зашто је Ђуро остао, јер није лако бити новинар, који је годинама пратио и писао о ЈНА, и онда остати у ратном Сарајеву и писати за „Ослобођење“. Покушао сам да га разумем, али до марта 1992. године та је ЈНА била наша, народна, градила путеве, аеродроме, мостове и пруге по БиХ, помагала и Србима, и Муслиманима и Хрватима, а онда за месец дана та је ЈНА постала окупаторска војска у БиХ, на коју је сваки криминалац типа Јука Празина и Ћело могао да припуца, да убија, и да никада за све то нико не одговара. Па, како све то одједном, Ђуро? Неколико година касније други су ми објаснили зашто је Ђуро остао у Сарајеву и писао онако како је писао…
Није то сада ни толико важно, иако неке ствари објашњава, но када ми је у оно ратно време јавио да је жив и да је у Сарајеву, нисам га заборавио. Колико се могло тада. Видим да није ни он мене заборавио. Ревносно и прецизно прати моје кретање по БиХ, остала му је та навика, па има евиденцију да у последњих 25 година нисам био на подручју Федерације БиХ.
Криво су ти јавили, мој Ђуро, дали су ти погрешне податке, био сам 1992. управо у Бихаћу, десет дана пре него је аеродром миниран, па сам се тада упознао и са распоредом свих складишта. У међувремену сте та складишта празнили и пунили. Затим сам био у Високом, Федерација БиХ, пре 15 година да видим како су неку „мултикулти“ типови мом прадеди и прабаби на фоткама на надгробним споменицима ископали очи. Није то ништа, добри мој Ђуро, и други су остали без очију, али не на фоткама.
Елем, схватам ја тебе, и ја мислим као и ти да нови рат у БиХ није могућ ако су Амери против рата. Али, шта ако у неком тренутку ти исти Амери не буду против рата? Шта ако закључе да је мењање Дејтона без једног брзог и ефектног рата практично немогуће? Cетимо се само „Олује“, изведена је уз америчку помоћ и гаранције Загреба дате Вашингтону да операција неће трајати дуже од пет дана. Сетимо се Лисабонског споразума, ко га је потписао и на чији је наговор одустао од потписа. Је ли могао Цимерман само тако да наговори Алију да поништи оно што је већ потписао? Без консултовања са Вашингтоном? Шта би после? Велики рат, Ђуро, велики. Ко ти гарантује да се слична ствар у некој ситуацији не може поновити?
Да си пажљивије читао мој текст видео би да ја нигде, у колумни на коју се осврћеш, нисам написао да ће новог рата у БиХ сигурно бити, већ да вероватно „постоје потајна надања неких војних и политичких кругова у Сарајеву у војну опцију против Републике Српске“. Немој да браниш заменика министра одбране да је дао „несмотрену изјаву“. Има он континуитет у таквим изјавама. Да си пажљивије читао и мање буквално тумачио видео би да ја нисам написао да је складиште „Грабеж“ у пећини, већ да је то права „Али-бабина пећина“ у којој нема шта нема.
А шта све има, па постоји званичан списак вишкова наоружања, муниције и војне опреме за сва складишта у БиХ, па и за она у Бихаћу. Документ, који Ђуру тако занима, говори о стању у касарни и складишту на дан 14. 10. 2014. године. Складишта у Бихаћу су под редним бројем један. Још само да наведем и извор документа. Ђуро, предобри Ђуро… Могуће је да су тенкови у Бихаћу предвиђени за резање, или за продају, уосталом и то сам навео у колумни. Могуће је да ти, Ђуро, ипак нису све ни показали. Рецимо, како и када им пале моторе. Или како се ту нађоше ракете од 107 мм за кинеске вишецевне ракетне бацаче? „Барски“ товар? Откуд армији БиХ ракете кинеске производње од 107 мм? Слутим, Босна је то, знаш сам…
Лепо је што си се после толико година јавио, Ђуро. Схватам и зашто. Надам се да ћеш ми, ипак, опростити што сам написао то што сам написао. Мало сам меланхоличан, подсетио си ме на она стара добра времена, а и лето је. Успут, Ђуро, реци онима у Високом, Федерација БиХ, да би био ред да ми врате дедину имовину. Није у реду да је користе они који нису власници. А хтели би у ЕУ?
Политика
