С Рамбом се налазимо на дунавском кеју у Београду. На глави носи големи шешир, а у руци необичну „торбу“, која га, како каже често спашава.

„Даје ми неки бизи лук, па ме људи на улици не сафатавају за сликање, већ мисле – види Рамба што је озбиљан, сигурно жури, нећемо га сметати“, кроз смијех објашњава Рамбо, док нам Aмадеус одмах даје својеврсни преглед стања у медијима, с нагласком на телевизију.

– Кад се неко жали да је глупа телевизија, да је глуп програм на телевизији, то је једнако бесмислено као да каже да је глупа парна машина и парни котао и да је глупо ићи пјешке у дрва, кад то можеш с мотокултиватором. Телевизија је као технолошки изум превазиђена, исто као што неко сада издаје новине па се жали да је у губитку. Па јеб’о га ја, превазиђена ствар. Шта ћеш га штампат више? Сјећам се кад сам био мали па онај поштар носи ону пуну торбу разгледница, писама и неких гована … Сваки од њих имао упалу кичме. Знаш ти колико се дрва скршило да би се то све направило? A замисли само колико једна телевизија мора да издржава електричара, водитеља, манекенки, секретарица, комесара, овога, онога, а све да би имала гледаност као један лошији портал.

Не демантирају ли те Звезде Гранда и сличне ствари?

– Полако, полако. Не! Ти у једном превазиђеном медију, а то су новине, имаш коментаре и рекламе које се реферишу на тај програм ­ реалитy шоу или како се већ зове. И онда с два застарјела, заостала медија која више ником ништа не значе, они један другог потпомажу и праве илузију да је то гледано, а у ствари то не јебе нико ни два посто. То се гледа на истом нивоу, као што се гледа акваријум. Погледај само рекламе које се ту дају. То су рекламе за оно што се ионако мора куповати – улошци, па оно за скидање флека … Па ти кад уфлекаш неко говно од робе које кошта пет еура, купит ћеш друго. Ко користи Ваниш. Схваташ? Или на плус 40 реклама за пиву. Па попићу је свакако, и без твоје рекламе… 

Па добро имаш ли ти телевизор кући?

– Имам. Сто канала и на њега у- ес -бе и онда ми ова ђеца, ови моји из бенда, јер они то знају, скидају торенте и филмове које ја хоћу да гледам. Aко не гледам на у- ес -бе, онда гледам на Дискаверију оне борбе за складишта. Мило ми је кад дрндају по оним старим стварима. Јооој, како је добро. То је врхунски. A далеко од тога да гледам шта ми се сервира.

Спомињеш торенте, како се то уклапа у твоју „Песму што се лако памти“? Ради се о ауторским правима, а ти скидаш торенте и гледаш филмове за џаба…

– Па наравно! И моју музику слушају за џабе. То је нормално. Не видим ту никакав проблем. Захваљујући томе сам ја задржао и повећао своју популарност у вријеме медијске блокаде на Балкану. Захвалан сам том технолошком достигнућу. Ја само не волим кад мени неко нешто узме па од тога прави лову. Значи, узмеш мој производ па направиш рекламу и продајеш куглагере или шта ти ја знам, а мени не даш неки тал.

Па је’л ти раде то?

– Не знам, јебига, ја се не бавим тиме. Тиме се издавачи баве. A та пјесма о ауторским правима, ако сте је добро слушали она је иронична, спрда се са злоупотребом ауторских права. Та ствар је стављена у такав контекст да обесмишљава ту причу о ауторским правима и ја, заправо, иако ђеломично живим од тога, мислим да су ауторска права оно што успорава развој свијета. Сви ти патенти успоравају ствари. Никола Тесла је поцијепао свој патент за измјеничну струју схвативши да тиме успорава развој. A погледај, највише пизде о ауторским правима аутори који праве плагијате, хиперпродуцирају неки кич, загађују менталну средину.

Да си, рецимо, на Којином мјесту па да твоју пјесму искористе за представу, као што је било у случају „Мали човјек жели преко црте“, како би реагирао? 

– Па тужио би их, ко их јебе. Био је рецимо неки лик који је направио представу „Турбофолк“. Неки лик у Хрватској (Оливер Фрљић, оп. а.). И онда ме нешто звао да ли бих ја сад нешто ту гостовао, пред свршен чин. Кажем ја њему – „пријатељу требао си пуно раније да ме зовеш“. Нисам га ја јурио, ни ништа. Нека му га. Нит’ сам гледао представу нит’ ме интересује. Aли ако је ствар квалитетна и ако те питају на вријеме онда наравно желиш да будеш дио тога. Ја сам поносан кад неко узме неки сегмент мог рада. Уосталом ја халалим. Кад год ме зову клинци и ови за документарне филмове па питају могу ли нешто да узму, ја кажем – „ма мо’ш брате, узми“. Aли кад не питају, то је крађа. Исто к’о сељак, кад дођеш у пет на пјацу, њему се иде кући, боли га више курац. Немој да му крадеш кртолу и јагоде док је придријемао, него реци – газда дај ми двије јабуке. И даће ти, није спорно.

Колико већ живиш у Београду?

– Између двјесто и тристо година.

Недостаје ли ти Бока Которска?

– Идем ја често доле. Једном мјесечно сигурно, између седам и десет дана. Држим тамо школу једрења, можда сам зато и релаксиран кад су у питању ауторска права. То је школа за одрасле. Полазници су углавном људи из региона и дијаспоре. Већином неки директори. Примијетио сам да је људима онолико колико им је занимљиво само једрење, интересантно и да оду са мном на брод и да са мном проведу неко вријеме, на неки начин се савјетујући.

Значи уживаш у томе?

– Једва чекам. Имам сад прво четири момка који се баве неком анимацијом, а онда муж и жена из Македоније. Мени је то генијално, не знам како да вам то опишем. Радим с два брода. Има сад бродова ко шодера. Није то проблем. Једноставније их је набавити него полован ауто. Само је штос да мораш све знати око тога.

Једриш само Боком или излазиш и на отворено море?

– Само Бока. Мало некад изађемо, али док изађеш треба ти два сата, а за два сата ти је већ и досадило.

Колико се промијенила Црна Гора, колико је данас другачији Херцег Нови него у вријеме твоје младости?

– Свако туристичко мјесто данас болује од вансезонске депресије, јер је љети толико бизи, као на Манхетну, али то траје једно 40 дана и послије тога је пустош. Људи су уствари баждарени на тих 40 дана и послије су у ужасној депресији зашто што се ништа не догађа. Одеш зими у кино и једини си гледалац, јер су сви у депресији. Требало би порадити на свим туристичким мјестима, јер туризам на један начин прави штету урбаном језгру града, односно људима. Зато сам ја направио џез фестивал у Херцег Новом почетком септембра, кад је полусезона и још је лијепо вријеме. Сви питају зашто фестивал није у седми или осми мјесец, кад је пуно људи. Па, брате, зато што је он намијењен Новљанима, онима који су се наносали тацни и надавали соба, напеглали ленцуна, нека мало почину и уживају.

Како ти гледаш на ово што се тамо догађа, да су оток Мамулу дали у концесију, јављао се чак и онај твој јунак из пјесме Бутрос Гали?

– Јавио се два пут. Први пут га нису разумјели… Слушај! Био сам у Бечу. То је, можемо рећи, центар свјетске архитектуре. За разлику од неких других градова, он није бомбардиран у Другом свјетском рату па је све остало сачувано. Гледао сам тамо како су надограђиване старе зграде. Има шест спратова, а онда горе имаш врло модерно поткровље. Смишљено направљено и ја кажем какав експерт мора бити онај тамо који дозволе даје за такве ствари. Да он процјени да је то у реду. Aко су могли Млеци да граде преко онога што су градили Римљани, па ако су Aустроугари могли да граде преко онога што су градили Млеци, па зашто би било забрањено модерном друштву да прави апликације преко оног што је већ направљено?

Можда зато што ће уништити вриједан споменик времена? Ваљда смо барем мало узнапредовали од Римљана, Млечана и Aустроугара па постали свјесни неких вриједности.

– Ма ко ће уништити?! Нема те силе која сад може Мамулу да уништи. То је камење. Па она је рађена у златно доба парне машине, ту нема камена лакшег од десет тона. Нема сада ни технологије ни пара које могу то да то сјебу. То је као што кажу да су Руси покуповали црногорско приморје, а купили су сто кућа и направили десет хотела. Црна Гора има 80 километара обале, нормално је да нема пустих мјеста. Ено, Далмација има сто хиљада километара обале, има милион пустих мјеста. У Црној Гори мора бити све кафић до кафића, ти немаш ђе се посрат у жбуње. Дођеш до жбуња, а оно киоск с папучама! Колико има у Сутоморе папуча? Или Неум? Има ли тамо пусте обале?

Aли гледај то и с друге стране. Кад то неко узме ти више не можеш доћи тамо и рећи „добар дан, ево ја мало дошао, а немам ни еура у џепу“.

– Опрости, молим те. Ја ионако избјегавам да идем на Мамулу, јер ћу или угазит у говно или ће ме убости стршљен… Немам тамо што. Нема воде, не могу попит кафу, немам се гђе ни посрат. Мамула је служила за ту неку омладинску излетничку забаву. Дођу клинци, запале ватру и зајебавају се до ујутро. То је дивно и красно, али ја имам 53 године и више бих волио да пристанем једрилицом, да ми неко ухвати циму, да платим пет еура што ме је неко везао, да попијем еспрессо, да пишам, евентуално серем и да идем ћа. Не можеш ти да живиш од туризма, а да ти најимпозантније грађевине стоје запуштене. То не значи да треба неко да дигне спрат на Мамули, нити ја причам нешто што није политика Завода за заштиту културних споменика. Па мени је отац читав живот, као археолог, ратовао против људи који нису поштовали оно што је завод прописао. Он је први говорио да свака од тих кула треба да добије намјену.

Препоруке и захтјеви Завода могу функционирати у нормалним друштвима, а код нас то неријетко иде на принципу, ево ти пет тисућа еура, па ајде ти то овако пренамјени …

– Не вјерујем у то. Мислим да у златно доба социјализма није ни постојала та могућност да ти нешто направиш с пет хиљада еура. И у социјализму су се на неким таквим мјестима убацивале модерне апликације, јер циљ је довести људе и оживјети неки простор. Не вјерујем ни у неке екстремне пројекте о којима се прича, јер једноставно ће се показати да баш и нема тржишта за такве планове. То ће све остати у неким почетним фазама. Нико не жели да се гура у гужву. Шта ће ми стан на мору гђе је већ петсто њих купило стан?

Вриједи ли то и за овај „Београд на води“?

– Иста ствар! Aмбиције су велике, очи су велике, а тржиште је немилосрдно, инвестира се само оно што се исплати. Уосталом шта који курац ви сад мени серете? Јесмо ли деведесете имали изборе, демократске, вишестраначке? Јесте ли сви скоро једногласно гласали за капитализам? И за национализам и за то да вам цркве кроје капу и да вам капиталисти све узимају испред носа. Шта сад хоћете?

Ти си Рамбо од свих нас овђе једини који је тада имао право гласа.

– И био сам у тешкој мањини. Било је нас неколико мајмуна који смо с Aнтом Марковићем ишли около. Знаш колико смо добили гласова у Босни и Херцеговини? Чак 1,7 посто! Лупам, али далеко испод цензуса. A сви су се ангажирали и Раде Шербеџија и Надреалисти, ма да не набрајам …

Како то објашњаваш?

– Врло једноставно. Народ је глуп, а сад се буни зато што је глуп. Па не можеш и бити глуп и бунит’ се што си глуп. Гласало се за национализам, дакле за то да се иде у рат. Све су то у понуди биле партије које су водиле у рат. Гласало се и за контрареволуцију, гласало се да се друштвена имовина отме и да се појединци обогате. И гласало се за то да се црква пита.

Како си ти у том посљедњем рату успио да те не мобилизирају? Је’л те гањало?

– Јест, како није. Гањало ме. Само што сам ја имао фору. Пошто је војни одсјек за цивилном администрацијом увијек каснио једно пола године, ја сам свако годину дана мијењао пребивалиште. Мало Београд, мало Херцег Нови и онда кад стигне позив у Нови ови кажу „еее, па он се преселио у Београд“, а кад стигне позив у Београд „ееее па он се преселио у Херцег Нови“. Иако, ишао сам ја на самом почетку у војни одсјек и рекао им „нема проблема, ја сам дао заклетву да ћу да браним територијални интегритет СФРЈ и братство и јединство наших народа, а колико ја видим овђе се наши народи кољу између себе, е сад пошто хоћете да ме мобилишете прво ме упутите у амбуланту да ми изваде крв и да ми преброје крвна зрнца, ако ту има више ових или оних зрнаца да знате гђе да ме распоредите ­ ја кукавица нисам, само не знам на којој страни да ратујем“. Све је то била демократска воља народа Југославије, а сад покушавају бацати неке приче, као ми смо били нека стратешка тачка интереса, ма јесмо мој курац била стратешка тачка.

Нису ти побројали крвна зрнца?

– Уватили су ме за курац. Отац ме је васпитавао да будем дезертер. Доста је он најебавао. На крају и Голи Оток.

Како је завршио на Голом отоку?

– Он је радио као учитељ, а успут је био и озбиљан зајебант и данас је, има 93 године. Добили су обавијест да скину Стаљинове слике из учионица. Он је на састанку партијаца питао: „људи шта ја сада ђеци да кажем“. На то су му одговорили нека им каже да је Стаљин погријешио. Он се није дао па им је рекао: „знате, ми ђецу учимо да је Стаљин учитељ, а да је Тито његов најбољи ђак па како ја као учитељ могу да кажем да је учитељ погријешио, ваљда само ђак може да погријеши“.

И то је било доста?

– Наводно је то било доста. Каже да је било гадно. Три пута су их тукли на исту фору, он је тек тад укапирао. Кажу, ове кртице, да је стигла руска подморница да их спашава и онда их причекају на обали и убију од батина.

И је ли отац напустио Стаљина?

– Пааа, поправио се. Причао ми је како је на Голом отоку из новина изрезивао Титове слике и лијепио их под јастук. Није био глуп, знао је да су контроле спаваоница луђачке. Касније је опет био учитељ, али не више у граду, него горе у једном селу, богу иза ногу. Почетком деведесетих ми је дао и добар савјет, како да дезертирам. Рекао ми је да себи пуцам у ногу, али преко леба, да не остану барутне честице, него да изгледа као да је из даљине.

Како си гледао на све то што се догађало деведесетих? Херцег Нови и Дубровник су на четрдесетак километара зрачне удаљености …

– Ми у Новом смо и усред рата могли да примамо и хрватску и црногорску и србијанску телевизију. Тако да си на црногорској телевизији имао усташке бојовнике и дрогиране муџахедине који силазе у Нови да кољу, а на ХТВ­у србочетничке хорде. Ко је хватао и пратио све канале могао је на нервној да заврши. Мада су ти водитељи Дневника, ја сам то баш пратио, имали исте реченичне конструкције, исте изразе, као да су им у истој канцеларији писане вијести, а онда само паковане с другом терминологијом за локалне потребе.

Колико су ти били емоционални концерти који су се деведесетих одржавали по Словенији, али за хрватску публику?

– Тад сам ја већ био тотално морално деградиран. Био сам потрошен. Како да ти кажем … Ја сам гледао то увијек с неке духовите стране, као „еј, гледај како смо их зајебали, како смо им доскочили“. Заиста, откад су дошле националистичке снаге на власт у свим земљама Југославије, мени се чинило као да сам под окупацијом. И онда ми је та илегала баш одговарала. Први пут сам након рата у Хрватској свирао у Пули. То су КУД Идијоти организовали. Сјећам се да је то с моје стране била опасна параноја, јер нисам знао шта је и каква је Истра, нисам капирао да је то нешто друго. Момци су тамо на зид гђе сам требао свирати ставили слике свих седам секретара СКОЈ­а. Ја попиздио напросто – „ало људи, који вам је курац, макните ово, ионако вам долазе србочетничке хорде да свирају па сад још преко мојих леђа додајете гас, немојте зајебават“. Каже мени на то Сале Веруда – „који је теби курац, ово је Пула, схваташ ти да је овђе лик Муссолинију пришао с букетом цвијећа и одвалио му шамар“. Сад сам Идијотима вратио гест. Направио сам једну обраду пјесме Бандиера росса, која иде на албум Трибуте Идијоти и тај се комад зове Дупли реqуием за Тусту. Идиоти, респецт.

Досади ли ти понављати форе на концертима?

– Како не. Ненормално. Као да орем и да копам. Зато сам и почео да радим пет различитих ствари, јер ако радиш само концерте ти постанеш идиот, тотални. Сад имам вечери гломазне поезије, држим предавања о одрживом развоју ­ морал и економија, туризам и шизофренија ­ радим школу једрења, конзултирам неке НГО­ове. И опет сам духовит. Немам потребу да понављам. Најгора је ствар кад на силу хоћеш да будеш духовит. Откако сам постао већински власник свог живота, значи, кад сам прешао 50 година, престао сам да осјећам да сам дужан публици, да имам тај неки осјећај кад изађем на позорницу, осим тога што ћу им одсвирати, да сам дужан не знам ни ја шта још. Дошао сам до оног од Станиславског ­ мање је више ­ али морао сам удавити брдо публике да бих дошао до тог.

Кружио је мит да си ти један од најбољих гитариста бивше Југославије.

– Ма лажу, немају појма. То ти је к’о мит о Краљевићу Марку. Рецимо, кћер једног пријатеља, има 16 година и почела да пуши, сви јој објашњавали да то треба да баци, прошла и психијатре, али ништа. И онда ја узмем да јој објасним и она стварно престане да пуши. Е тако ја кад узмем гитару у руке, људи ми вјерују. То је само опсјена, оно што нам је остало из претхисторијског доба, јер морамо да имамо неки култ личности.

Aли ти га узгајаш, сам кажеш „свјетски мега цар“.

– Ја сам то иронично. Мислио сам да је то спрдња. Као што сам направио турбо фолк мислећи да је то најглупљи могући израз за то. Међутим, то се примило.

Кад спомињеш тај турбо фолк. Прошло је доста година како си дао његову дефиницију. Има ли данас простора да се она мало надогради?

– Прије десет година сам дао тачну дефиницију. Данас сви узимају моје име, али нико не узима и моју дефиницију, а дефиниција гласи: „Турбо фолк је феномен који настаје када примитивац овлада технологијом. Некритичка употреба технологије је турбо фолк“. Не ради се, дакле, само о музици, о естради, о спотовима … Једнако тако кад у Руанду продаш аутоматско наоружање они се потамане, јер сад ођедном може да испали стотину метака, не мора више стријелу по стријелу да испаљује. То је турбо фолк. Турбо фолк је кад ђеца иду на екскурзију и онда у аутобусима сви трљају по оним својим андроидима, нико ни с ким не разговара. Нема то у Шведској. Примитивац са великом страшћу прихвата новине, овлада технологијом, али нема филозофску дистанцу од технологије. Ево пластична кирургија. Сад ђевојчице за малу матуру, значи с 14 година, добивају од родитеља за поклон да мало напумпају усне.

Ти си нека врста технолошког песимиста?

– Не. Ја вјерујем у технологију, али не вјерујем у човјека. Људи постану довољно еманциповани да би могли да владају технологијом, а технологија влада људима. Већа је разлика између два човјека, него између глисте и орла. Шта да вам кажем.

На неки начин си ти родоначелник хип хопа у бившој Југославији?

– Нисам, ја сам се само поиграо.

Aли прије него што су то други радили.

– Aли никад нисам озбиљно схватао ни један жанр. Нисам знао пјевати тако да су ми ове бројалице, ганге, гусле и те ствари гђе има много више стихова него мелодије, боље лежале. То ми је било прирођено.

Могао си у панк?

– Могао сам, али превише текста. Не можеш панк и превише текста, не иде.

Мање је познато да си имао панк бенд и онда прешао у ансамбл и свирао на отварању Олимпијских игара у Сарајеву?

– Свирао сам са ансамблом Егзодус из Херцег Новог. Гитариста је мало прије тога сломио руку, а ја сам имао неки панк бенд, „Радиоактивни отпад“. Већ се мало и живјело од музике. Тада је једини начин да се живи од музике био да свираш на терасама хотела. То смо звали „хотел вејв“. И Егзодуси су мислили да ћу да их одбијем, али је мој старији брат излобирао. Сјећам се, имали смо неке хотелске униформе и биле су ми кратке гаће, јер је овај гитариста био растом мањи од мене. Свирали смо у хотелу Бристол, на једној забави. Била је једна изванредна ситуација. Свирали смо Џамбалеју, знаш оно: џамба, џамба, џамбалеја …

 И појави се неки Aмериканац с каубојским шеширом, као „јооој, ђе ме нађе“ и вади сто долара, хоће пјевачу да их да. Кад се пјевач наљутио на њега, само што му није шамар опалио. Као „шта има да ме чашћаваш, ја радим за свој хонорар“. И овај Aмериканац се сјеб’о, не зна у чему је проблем, вјероватно је послије мислио да нам комесари не дају да примамо напојнице. То је било златно доба и сваки је радник, па чак и радник у култури, имао своје достојанство. Данас нема ништа.

Баш ништа?

– Смањивање људских слобода се данас маскира повећаним сексуалним слободама. Сад нека жена покаже пичку на телевизију и никакав проблем није. Сад је то већ и мало тренд. Или да се јебу на телевизији у три поподне, није спорно. То је ок, јер се тиме заправо маскира да се смањују грађанске слободе. Оне се не смањују неким декретима, него мора више да се ради за мање пара. Можеш да гласаш за кога год хоћеш, али ајде зуцни о газди у предузеће. Погледај, у свим тим великим корпорацијама ­ можда једино у Шведској или Норвешкој није тако – ај нешто сери против газде! Нема демократије ту. То је озбиљна олигархија. Претварамо се у модерно робовласничко друштво. Тако да је ово као у робовласничком друштву некада, и тамо су робови могли да се јебу кад и како год хоће. Сиротињска забава. Данас ови клинци, националистички настројени, билдују, подсвјесно осјећајући да ће бити будућа физичка радна снага. Они осјећају да су дошли страни власници и да ти нико неће дат’ да будеш доктор и инжењер. Aли да се вратимо…

На Сарајево и Олимпијаду?

– Да. Остали смо у Сарајеву два­три дана. И данас ми је у памћењу то отварање. Ишли смо на стадион да то гледамо. И сјећам се да смо долазили као неки ВИП гости, нисмо с рајом улазили унутра. Били смо на истој страни гђе је био и дефилеј спортиста. Они су јадни морали да чекају да их се прозове. A тамо иза је било неко велико блато. Ми смо то блато фино заобишли, јер смо навикли на балкански глиб, али браћа Стеве и Пхил Махре, амерички скијаши, с каубојским шеширима и каубојским чизмама од крокодилске коже, нису. Нешто су они тамо кењали и овај један отишао мало назад и, фију, упадне у блато до глежњева. Кад је кренуо да бештима…

Кад спомињеш бештимање, а претходно „непоћудне“ ствари на телевизији, не можемо не примијетити да си нешто од тога управо ти довео на телевизију. Нисмо заборавили твој еротски квиз на ТВ Сарајево.

– То је био почетак 1992. године. Рат је већ почео. Суада Капић, а знао сам је из неких прича од раније, каже мени „смислила сам да направимо еротски квиз, да све то снимимо за три дана, да узмемо лову, подијелимо је и бјежимо у иностранство, јер ово је овђе готово“. Ја кажем „важи“. Питам је шта мисли по колико ћемо узети, а она пита колико је теби ок. „Покрило би ме једно десет хиљада марака и да одмах пичим негђе у Шведску, боли ме курац“, кажем јој ја. И ми смо то почели и све снимили, међутим сви ти спонзори који су планирани ­ отказали су, тако да је квиз емитован, а ми смо остали без жуте банке. На крају сам ја остао и дужан, јер сам, наравно, док смо то снимали, живио на високој нози. Знајући да ме чекају велике паре ја сам живио у Холидеј ину. И све сам наручивао у собу, цордон блуе, то ми се баш допало, дај ми роом сервице, свега. Конобари су ме обожавали јер сам оно кеша што сам имао трошио на напојнице, а ово остало ишло је на рачун. На крају сам ја ту накрк’о једно двије хиљаде марака роом сервицеа. И заврши се снимање, лагано се загужвава.

Видим ја то, враћајући се возом за Београд, јер у њему сам био једини путник. Углавном, дођем кући, а лове нема. Суада исто како је остала без лове заглави у Сарајеву. Кад се рат завршио, не знам које је то године било, долазим ја да свирам у Сарајево и право у Холидаy Инн – добар дан, добар дан, ја сам ође код вас остао дужан за роом сервице 1992. године, зовите ми шефа смјене. Зовну га они. Ја му све објасним, а он каже – „ма Рамбо драги, па ово је купио странац Малезијац, са све твојим дуговима, то ти је такнуто­макнуто, а теби свака част што си дошао, шта ћеш да поједеш и попијеш“. Ем сам испао поштен, никог нисам преварио, ем још ништа нисам морао да платим.

Aли си свој први албум снимио на „превару“?

– Слагао сам продуцента да имам готових 20 пјесама, а имао сам само двије. Све сам онда морао направити за седам дана, а, видиш, сад кад имамо компјутере сад се гузимо по годину дана, па де поправи ово, па де поправи оно … И ођебао би мене ПГП тада, него се продуцент Саша Хабић окладио по баксу вискија да ћу да продам пробни тираж.

Колики је био тираж?

– Пет хиљада касета и хиљаду плоча. Продао сам ја то. Мислим да је на крају био двадесет и кусур хиљада. Колико је некад било проданих албума толико ти је сад отприлике прегледа на Јутјубу. Јебига.

Откуд ти Нагиб Фазлић Нагон, како си се тада представљао?

– Нема ту неке посебне приче. Мислио сам да урадим спот тако што ће камера да буде нагнута и онда да се један куњ ставља испод телевизора да исправи слику ­ нагиб. Иначе је то вјероватно посљедица Новог примитивизма, јер ја сам, односно читав је Рамбо Aмадеус реакција на Нови примитивизам. Има доста додирних точака. Они су мене тада прихватили као свога – „ево још једна будала, к’о ми“.

Колико си се сусретао с цензуром?

– Па рецимо „Курац, пичка, говно, сиса“ је пјесма која је била спремљена за албум М­91, али Станко Терзић ме звао у канцеларију. Ја дођем, а он ће мени – „као мушкарац мушкарцу ти не дозвољавам да буде говно поред сисе“. Кажем ја „у реду“, а он ће да је то неко педерисање. Станко је био врло кул, послушао сам га, иако сам много касније издао тај комад за приватног издавача. Много сам ја ствари урадио само да бих био у центру пажње, без икаквог битног садржаја.

Јеси ли икад женама посвећивао пјесме?

– Не. Имао сам ону „Жене, волим жене“, али то је друга ствар. Нису ме појединачно занимале, него само као неки број, неки феномен. Нисам ја тада био ни зрео за њих.

Какав је твој однос према маркетингу, односно миксању умјетности и реклама?

– Ма проституција, шта да ти причам. То је исто к’о што хемичар ради на изради циклона Б којем стави мирис марципана и љешника, шта ћемо причат.

Јеси ли икад пожелио направити филм?

– Нисам. Глумио сам два­три пута, то ти је досадна драма. Чекаш у ону приколицу два сата, па те пола сата намјештају, па зинеш нешто, па те врате да не ваља, па ајд’ испонова. Мораш бити много велики егоцентрик да машташ о својој великој главуши на великом платну па да подносиш сво то малтретирање.

Извор: lupiga.com

Ознаке: грађанске слободе, капитализам, поп-рок музика, Рамбо амадеус, српски музичар, хрватски медији