Прочитај ми чланак
Акција „Олуја“ у Хрватској, била је део дејтонских припрема. Америка је и раније хтела да подржи Хрватску у тој акцији, али никако није успевала да обезбеди околности, амбијент, нешто као изговор – написао је Дејвид Халберстам у својој књизи, који је погинуо у саобраћајној несрећи непосредно пошто је књига изашла
Када је бивши српски председник Слободан Милошевић, маја 2003. године на суђењу у Хашком трибуналу поменуо такозвану “француску везу”, која је према његовим речима била виновник масакра на Брањеву, судија Ричард Меј није дао да се полемише о овом случају. Одмах га је ућуткао.
Наиме, Милошевић је тада гледајући се у очи са Драженом Ердемовићем, припадником Војске Републике Српске, покушао да укаже на групу плаћеника у редовима војске РС, који су, ни мање ни више, примали наређења и од француске обавештајне службе. Како је Милошевић открио, за стрељање муслимана у Брањеву награда је била 12 килограма злата.
Да би се цео случај заташкао, Трибунал је морао да има свог човека, те је тако, како открива Викиликс, Француској је било веома важно да Серж Брамерц наследи Карлу дел Понте на месту главног тужиоца, јер је у том суду тужилац одлучује ко ће биит оптужен, а ко не.
Ипак, дух “француске везе” остао је да лебди у Трибуналу до данашњих дана. У процесу против генерала Радислава Крстића, експерт одбране генерал Радован Радиновић, указивао је на повезаност припадника Десетог диверзантског одреда са Французима.
Војислав Шешељ, сведочећи у корист Милошевића 2005. такође је за масакр на Брањеву окривио француске агенте. У фебруару 2012. слично је говорио и Радован Караџић на суочењу са Ердемовићем. Одбране окривљених су узалуд постављале питање шта је са осталим убицама са пољопривредног добра и зашто нису и они у Хагу.
У својој књизи “Рат у време мира” историчар и новинар Дејвид Халберстам, један од најугледнијих америчких публициста и истраживача и добитник Пулицерове награде, указао је на “француску везу” у сребреничком злочину . Он је, пишући о јулу 1995. године о БиХ, изашао са сазнањем да је евакуација Сребренице искоришћена за неке друге планове.
– Ти други планови су били акција “Олуја” у Хрватској, која је такође била део дејтонских припрема – написао је Халберстам. – Америка је и раније хтела да подржи Хрватску у тој акцији али никако није успевала да обезбеди околности, амбијент, нешто као изговор.
– Идеју су дали Французи, јер су они тада имали сопствену тајну инфраструктуру у неким јединицама Републике Српске. Кључни је био избор Жака Ширака за председника Француске. Масакр у Сребреници је био покриће за етничко чишћење Срба из Хрватске – тврдио је овај аутор.
Овај историчар и журналиста погинуо је у саобраћајној несрећи непосредно пошто је књига изашла, остајући дужан много разјашњења.
Случајем Брањева и мистериозним Десетим диверзантским одредом, , бавио се и Герминал Цивиков, који је без устручавања у књизи “Крунски сведок” поставио је питање како је могуће да Трибунал од 1996. до 2009. није подигао оптужнице против лица која су починила највећи злочин на тлу Европе од Другог рата? Добио је посредно одговор да “суд не занимају ситне рибе”.
Трибунал у Хагу је извео вешт маневар и никада није подигао оптужнице против ових људи који су могли да доведу у питање сведочење Ердемовића.
Као један од примера како је Трибунал чинио све, да се нико од егзекутора случајно не појави у хашкој судници и “поквари” сведочење Дражена Ердемовића, Герминал Цивиков наводи случај сведоковог “саборца” Хрвата Марка Бокшића, који је августу 2004. године у Бостону пијан аутом прегазио човека и побегао са места догађаја. Приликом његовог хапшења препознао га је један босански муслиман и тада је испливало како је џелат са Брањева 1998. добио политички азил у Немачкој (иако је већ тада био означен као ратни злочинац). Из Немачке доселио се у САД, а приликом попуњавања докумената за улазак у Америку, Бокшић је навео нетачне податке о својој војној служби, што је тамо озбиљан прекршај.
Амерички новинари су питали тада Трибунал да ли ће тражити изручење Бокшића у Хаг. А 26. августа 2004. године саветник Карле дел Понте, Антон Никифоров одговорио је да су Трибуналу ограничене могућности и да се он не може бавити “ситном рибом”.
Последње Ердемовићево сведочење било је на суду БиХ на процесу Александру Цветковићу, једном од оних које је окривио да су стрељали затворенике на Брањеву. Цветковић је изручен властима БиХ из Израела,тамо је живео најмање седам година и има држављанство те земље. Међутим, Судско веће судије Дарка Самарџића, пресудом од 2. јула ове године, ослободило је кривице Александра Цветковића не верујући исказу Дражена Ердемовића. У корист одбране сведочили су Франц Кос, Станко Којић, Властимир Голијан и Зоран Гороња и сви они су признали да су лично убијали док су Цветковића означили само као свог возача… Суд у Сарајеву је тако први побио “истине” које је Ердемовић износио у својим сведочењима.
(Телеграф.рс / Извор: Вечерње новости)
