Прочитај ми чланак
Пише: Роман ГАЗЕНКО
У СИСТЕМУ гебелсовске пропаганде, једна од најефикаснијих метода изигравања маса је било комбиновање лажи и полуистина у изјавама у стилу „сви знају“ и „није никаква тајна“…
За пример се могу узети тврдње да је Други светски рат почео нападом нацистичке Немачке на Пољску 1. септембра 1939. године. Јер, ево, већ осму деценију методе шефа нацистичке пропаганде и даље форматизују свест свима – од шефова држава и дипломата до историчара и наставника.
Предвиђам гневну реакцију (свесно стављам под наводнике) „професионалаца“ због питања аматера: одакле је узет овај датум – 01. 09. 39? И њихово парирње: да ли има сврхе бринути се о „неком“ датуму, поготово што „то није никаква тајна“?
Мислим да треба продискутовати и о датуму и о мотиву његовог појављивања. Барем због тога што је у позадини званичне историје Другог светског рата остало – према различитим проценама – од 10 до 45 милиона погинулих Кинеза и пола милиона Етиопљана.
А сада да укључимо логику.
Италија и Јапан су током Другог светског рата били чланови коалиције хитлеровске Немачке. Оставимо по страни нацистичку окупацију Рајнске области 7-ог марта 1936. године. Она је прошла без крвопролића.
Овом догађају је претходио скандал који су Хитлеру приредили генерали његовог Генералштаба. Суштина њихових претензија била је: Оружане снаге Немачке нису биле спремне за тотални рат, о којем се у то време писало чак и у школским уџбеницима. Трупама, које су ступиле у Рајнску област, било је зато наређено: ако се појави француска војска – борбу не прихватати и моментално одступити на своју територију. Хитлер је, међутим, био уверен да Француска неће реаговати.
Да је влада Саро-Фланден пружила отпор, то не би значило само политички слом Хитлера и нацизма. Могуће је да би се и свет развијао по другачијем стратегијском сценарију.
Није ли покушај Француске да сакрије своју криминалну политичку импотенцију један од разлога светског фалсификата „01. 09. 39“?
Општим ћутањем су обавијена и гурнута на маргине Другог светског рата и велика војна дејстава позната као Италијанско-абисински рат.
Трећег октобра 1935. године у 5 сати ујутро, без објаве рата, италијанска армија је ушла у Етиопију. Са територије својих колонија Еритреје и Сомалије.
Окупација Етиопије од стране Мусолинијевог режима спроведена је уз директну подршку Француске – италијански фашисти су користили француске мостобране и комуникације у Африци – као што су користили и британске и америчке: обе државе су биле против забране употребе Суецког канала италијанској војсци и одбиле су да продају савремено оружје Етиопији.
Резултат рата: више од пола милиона мртвих војника и цивила Етиопије, у то време једине независне земље у Африци. С обзиром на тадашњи број становника у тој земљи – то подсећа на геноцид.
Минхен, 30. септембра 1938.: Чемберлен, Даладје, Хитлер и Мусолини
Политички резултат био је: јачање фашистичког режима у Италији и уништавање система међународне безбедности.
Мотив претварања ове очигледно крваве епизоде Другог светског рата у безопасан локални сукоб сигурно је у одговорности и попустљивости водећих „демократских“ земаља.
Упркос одсуству дипломатских односа са Етиопији, Совјетски Савез је у Лиги Народа захтевао увођење ембарга на испоруку нафтних деривата Италији, али је овај захтев одбијен. Прво је „суверенитет Италије над Етиопијом“ признала Немачка, а 1938. године – годину дана пре званичног почетка Другог светског рата – Велика Британија и Француска.
Важно је напоменути да се у том моменту Италија повукла из Лиге Народа и овај инструмент међународне безбедности де-факто је престао да функционише.
Долазим до главног питање којим се обраћам домаћим историчарима, аналитичарима и политиколозима: шта се десило 8. јула 1937.?
Тог дана сукобом на мосту Марко Поло почео је деветогодишњи крвави Јапанско-кинески рат, који се претворио у окупацију од стране Квантунске војске огромне кинеске територије са безбројним жртавама.
Несхватљивом методиком Британци су израчунали и признали смрт 10 милиона Кинеза у овом рату.
Кинески званични извори оперишу са 37 милиона.
Независни извори, који узимају у обзир одсуство званичних података пописа становништва и покушај јапанских окупационих снага и администрације да сакрију трагове злочина, као и индиректне губитке становништва на окупираним подручјима, које је било доведено у положај гладних робова, баратају са цифром од 45 милиона мртвих.
А и то се своди на локални рат, само зато што се не уклапа у званични датум 1. септембар 1939.? Али, шта ћимо онда са тиме да се крај овог „непознатог“ рата поклапа са званичним крајем Другог светског рата? Да ли треба да играмо по правилима која диктирају оне државе које су издале наше антихитлеровско коалиционо братство и гурнуле свет у Трећи светски – хладни рат?
Тим пре што на површини леже мотиви њихове историјске обмане.
За мене су очигледни следећи мотиви ове њихове преваре.
Први: они стварно не желе да признају водећу улогу СССР-а у поразу милитаристичког Јапана а желе да оправдају то што су, кршећи споразум са Јалте и Потсдамски споразум, сепаратном предајом Јапана америчким трупама, у ствари, починили крађу победе од земље која је ту победу извојевала. Јер, у том случају не би морали да причамо о територијалним претензијама Јапана према Кини и Русији, већ би се питали шта се десило са савезницима договореном совјетском окупационом зоном Јапана.
Друго: гурнути комунистичку Кину на светску политичку маргину. Неукључивање Кине у клуб дражва победница у Другом светском рату индиректно се оправдава кршењем споразума са Јалте о пријему Кине у Савет безбедности УН.
У ствари, до политичког (не треба мешати са економским!) статуса велесиле, Кини сада недостаје управо незванично чланство у заједници земаља-победница.
Можда ће предстојећа посета председника Владимира Путина Пекингу, која се поклапа са 70-годишњицом завршетка Другог светског рата, бити прекретница у том погледу за Кину. Ако, наравно, консултанти помогну руском лидеру да одигра овај адут – и изрази принципијелно неслагање са злогласним 1. септембром.
Али, не треба заборавити сопствене националне интересе.
Пре пет година, током још једне јубиларне године, москвски огранак странке Јединствена Русија позвао ме на прославу поводом 9. маја. После њиховог симболичног међусобног рапортирања и троструког „ура“ ја сам опрезно питао: да ли ће искористити једну од последњих прилика – ипак је прошло 65 година – да прослављањем краја рата 2. септембра подсете свет на нашу водећу улогу у Другом светском рату. Из љутитог одговора сам схватио да треба да гледам своја посла, да на врху најбоље знају шта ћемо и како да прославимо.
Уследио је период летњег одмора политичког естаблишмента, а затим – септембар и… Да ли ћемо искористити садашњу годишњицу да се наш Велики отаџбински рат не претвори у регионални сукоб, а самим тим не отерамо себе на маргине политичког света, где „сви знају“ и „није никаква тајна“…
Fakti
