Прочитај ми чланак
Сада Ахмет Битићи држи слику своја три сина с опроштајне војничке забаве. Тада их је последњи пут видео живе…
Пише: Мирослав Лазански
Пет стотина Срба са пасошима државе Србије прошле је године прешло, под окриљем ноћи, границу и из Мексика преко реке Рио Гранде илегално ушло на територију САД. Неки од њих имали су родбину у САД, Србе у Новом Мексику, па су одлучили да помогну вишедеценијску борбу становника Новог Мексика за независност и одвајање од САД. Та скупина српских бораца за независност Новог Мексика одмах је у извештајима америчких безбедносних служби названа „Моравска терористичка бригада”.
Наравно, српска ратна авијација није могла да пружи хуманитарну помоћ „Моравској бригади” и осталим борцима за слободу и независност Новог Мексика, па је антиуставна и недемократска побуна против САД брзо угушена. Неки српски борци су погинули, неки су заробљени, неки су се вратили на Балкан, а један број њих је остао у Мексику. Три Србина, браћа Братић, који су заробљени после борби с америчком националном гардом и армијом САД у Новом Мексику, прво су осуђени због илегалног уласка на територију САД, затим их је група локалних шерифа извадила из затвора, одвела у Тексас и тамо негде близу Форт Голупца сва тројица Братића хладнокрвно су убијена.
И онда је настао спор између Србије и САД. Наиме, Србија најенергичније захтева да се идентификују и казне полицијски шерифи, који су из америчког затвора извадили браћу Братић и ликвидирали их. Америка се брани да је била блага према браћи Братић, да су осуђени само због илегалног уласка на територију САД, а не и за суделовање у оружаној побуни против САД. Србија инсистира да се као ратни заробљеници браћа Братић нису смели стрељати, што је потпуно тачно. Америка опет, из пристојности према Србији, не поставља питање Београду, како је могуће да 500 Срба, држављана Србије са српским пасошима, сви из састава „Моравске бригаде” илегално уђу на територију САД и оружјем се боре против легалне полиције, националне гарде и војске САД. Је ли то Србија заправо сматрала да Нови Мексико није саставни део САД?
Или да су Срби у Новом Мексику толико тлачени, кињени и мучени да им је потребно послати „Моравску бригаду” у помоћ? Америка потпуно оправдано поставља питање Србији: шта сте ви, господо, учинили да 500 ваших држављана спречите да илегално прелазе границу САД и оружано се боре против државе САД? Тај аспект случаја „Братић” никога у Србији очито не интересује. Па чак ни српске медије. Али ја поздрављам храброст владе САД да Београду отворено постави то питање. Међутим, заробљеници се не смеју стрељати, макар били и терористи из Србије. Бојим се да око тога Америка доста лоше стоји.
Њујорк, Бронкс, Флорим Лагићи кривуда својим жутим „нисаном” кроз албанску четврт Бронкса, око паркиралишта у Пелхаму, утишава свој стерео и извињава се. Претпоставља да сви не воле романтичне баладе о „херојима” рата на Косову. Да су његови пријатељи браћа Битићи ту, угасили би Лагићијеву патриотску музику и пустили неки гласни панк или техно. Три брата тражила би да вози брже кроз главну улицу са четири траке, над којом тутњи надземна железница. И тражила би то на енглеском, а не на албанском, јер су браћа Битићи увек инсистирала да су они амерички момци, упркос својој непоколебљивој привржености Косову.
Уместо тога, Лагићи нејасно кружи Палхамом, док му се ум враћа у ратне успомене. Када су он и браћа Битићи у пролеће 1999. напустили Њујорк да би се борили против Срба, њихов професор на колеџу, ветеран из Вијетнама, плакао је. Лагићију, који је Косово напустио када је имао пет година, убрзо је постало јасно и зашто. Већ првог дана рата на Косову око њега су падале гранате. Он и браћа Битићи били су чланови „Атлантске бригаде” из албанске заједнице Њујорка, њих 500 који су се на Косову борили против Срба и државе Србије. Студенти, келнери, механичари који су зарађивали у просеку 1.000 долара недељно. И све то оставили да би се борили на Косову. Шта су мислили о Србима?
Лагићијев први сукоб са Србима догодио се када су комшијска деца на њега бацила камен док је пролазио поред њихових поља. Рођаци су га одмах информисали о „дивљаштву” Срба, рекавши му да они могу и да распоре човека…
„У принципу сам одрастао верујући да су Срби зли”, каже Лагићи. „Нисам могао да седим код куће и да само причам о Косову, морао сам тамо.”
Браћу Битићи упознао је на војничкој опроштајној забави почетком априла 1999. Уз дуге загрљаје и опраштања, браћа Битићи су се истицала својим гласним америчким разговорима и шалама. Сада Ахмет Битићи држи слику своја три сина с опроштајне војничке забаве. Тада их је последњи пут видео живе. Док седи на веранди скромне светло-плаве куће на ранчу свог пријатеља Албанца у Хемптонсу, тамни подочњаци указују на његову беспомоћност.
Ахмет Битићи се 13. јула 2001. ујутро јавио на телефон. Службеник Стејт департмента му је саопштио да су распаднута тела његових синова пронађена на врху масовне гробнице у једној шуми на североистоку Србије. Браћа су на себи имала цивилну одећу и носила су документа која их идентификују као америчке грађане албанског порекла.
У међувремену, Флорим Лагићи се вратио у Њујорк, уписао се на факултет и верујем да је дипломирао међународно право. Звали су га да се бори и за ОНА у Македонији. Одбио је…
Политика
