1990. година почела је побједом Туђмана и ХДЗ-а на изборима. Хрватски Срби су наивно гласали за СДП (насљеднике Комунистичке партије) који је већ раније потајно договорио предају власти са Туђманом и оставио Србе на милост и немилост неоусташког режима.

Тог прољећа, суђено је у Шибенику Сими Дубајићу за подривање братства и јединства јер се усудио употријебити израз „Српска Крајина“. Главни свједок оптужбе био је ни мање ни више него Миле Мартић. Још 1989. на последњој сједнице СКЈ хрватски Срби стали су уз Рачана када се сукобио са Милошевићем. Док су Хрвати масовно подржали ХДЗ, Срби нису гласали за СДС, него су масовно дали глас СДП-у, братству и заједништву са Хрватима. У сљедећих 5 година Хрвати су показали шта мисле о братству са Србима. 130 убијених српских цивила прије почетка ратног сукоба у Вуковару, 600 у Сиску, 150 у Госпићу, па десетине и стотине побијених у Пакрачкој пољани, Павиљно 22 у Загребу, мучилишту Лора у Сплиту…. и на крају 2 000 убијених и 250 хиљада протјераних у Олуји.

У својим предизборним скуповима Туђман је говорио да ће Хрватска за 10 година само без издвајања за ЈНА имати стандард Швицарске. За Туђмана, ХДЗ и велики дио хрватског народа једини проблем у Хрватској били су Срби. Ако они оду, говорили су, Хрватска ће процвијетати. Ништа им није значило што је Хрватска своје златно доба просперитета, раста и развоја имала баш у доба кад су живјели са Србима у истој држави и кад им је Београд био главни град.

За примјер можемо навести Загреб и Ријеку. 1918. Загреб улази у заједничку дрзаву са Србијом, а Ријека пада под Италију. Загреб од тада заосталог провинцијског градића са неких 70 хиљада становника, под „великосрпском хегемонијом“ израсата у лијеп и развијен град од 300 хиљада људи уочи 2. свјетског рата. У исто вријеме Ријека стагнира по броју становника, а економски и индустријски назадује. 1945. Загреб и Ријека улазе у састав нове Југославије. И обоје расту више него двоструко, а економски цвијетају.

1995. године Хрватска војска је уз помоћ НАТО-а завршила етничко чишћење Срба које је започело стотињак година раније. И да ли је Хрватској након тога кренуло?

Иако зарађује 8 милијарди еура сваке године од туризма, Хрватска екомија је у никад јаднијем стању. 1990. у Хрватској је незапослених било око 100 хиљада, данас је незапослено три пута више, иако у Хрватској живи 600 хиљада људи мање.

Дуг Хрватске која је и у Југославији била најзадуженија република износи 54 милијарде еура у само 20 година, док је цијела бивша Југославија у 45 година имала око 12 милијарди еура дуга. У Југославији су изграђене фабрике, школе, болнице, студентски домови, стадиони, спортске дворане, цесте, водоводи, далеководи, станбена насеља, радничка одмаралишта… а у Хрватској готово ништа. Само између 1965. до 1975. на Јадрану је изграђено 400 хотела, а у Хрватској у 20 година само 20, али су већином у страном власништву, као што су и све банке и телекомуникације у страном власништву.

Око 90 посто индустријске производње и фабрика из 1991. је пропало. На задарском подручју пропало је преко 50 предузећа и нестало 20 хиљада радних мјеста. У Ријеци је нестало чак 30 хиљада радних мјеста, Југолинија са 3 хиљаде запослених и више од 50 бродова у флоти је пропала, а задњи брод који је продат у старо гвожђе звао се »Хрватска«. У Осијеку је угашена половина предузећа и нестало је 22 хиљаде радних мјеста. Пољопривредна производња је потпуно пропала ради увозничких лобија који плаћају корумпираним политичарима да без икаквих контрола увозе своје производе. Због диктата из Европске Уније Хрватска није смјела прогласити заштићени појас на Јадрану, па тако италијански рибари наносе штету од неколико стотина милона еура годишње.

У луђачком заносу Туђман је викао „имамо Хрватску“, а залуђена маса му је клицала. Данас из те његове и њихове Хрватске гдје је све што вриједи у власништву странаца млади масовно бјеже. Према анкетама 67 посто младих жели напустити Хрватску. Само у последње двије године 100 хиљада људи је отишло у Канаду, Њемачку, Аустралију, САД, чак и Ирску, мјесечно 44 љекара напушта Хрватску. И оно мало економије што је остало, остало је из Југославије, људи живе по становима које су насљедили од својих очева и дједова. Моја мајка каже да никад у 40 година колико је живјела у Југославији није видјела неког да копа по контејнерима, а данас је то у Хрватској свакодневан призор.

У Србији се доста често изјава угледног академика Енрика Јосифа да су Срби небески народ узима као српска митоманија, без обзира што ју је изрекао један Јеврејин, а не Србин. Хрвати су Јевреје истријебили још у 2. свјетском рату, 1941. у Хрватској је живјело више од 45 хиљада Јевреја, а данас их живи 509. Само православних Срба у Хрватској напоследњем попису пред 1. свјетски рат било око 25 посто (без католика који су се изјаснили као Срби), а данас их је око 4 посто.

Први погроми Срба у Хрватској започели су још прије 1. свјетског рата, повремено и између два рата, преко Јасеновца, дјеловања усташке емиграције и на крају од 1990. до 1995. са „Олујом“ као великим финалом. Када данас погледамо јадно стање у којем се Хрватска налази, онда нам изјава академика Јосифа не звучи као мит, него, бар на примјеру Хрватске као гола истина, јер су Хрвати своје златно доба просперитета имали само кад су живјели у заједничкој држави са Србима и кад им је главни град био Београд.

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Југославија, Београд, Мислав Хорват, прогон срба, Срби, Хрватска