За англоамеричку политику шаха на Балкану Албанци су топ или чак краљица, а монтенегрини евентуално пион који ће се по потреби жртвовати.

Питање потенцијалног уласка Црне Горе у НАТО је суштинско геополитичко питање које превазилази саму безбедононосу компоненту и задире практично у сва друга политичка и друштвена питања Црне Горе и црногорског друштва.

Црна Гора се налази у савременом свету који се убрзано мења са суседима и окружењем на Балкану које је веома сложено, па њена безбедоносна компонента не може бити једноставно решена – само чланством у НАТО или неке друге алијансе.

У том правцу је изузетно значајно сагледати потенцијално – шта се добија уласком Црне Горе у НАТО, а шта би донела нека друга стратегија, укључујући и одржавње ванблоковске неутралности кад су у питању војни блокови.

Са аспекта тзв. „тврде моћи“ по науци о међународним односима (величина и квалитет територије, становништво, природни ресурси, економска и војна снага), Црна Гора има изузетно слабе прерогативе, без обзира на историјски посматрано утемељену државност и у ранијим епохама.

Наиме, са величином територије од свега око 13 000 км кв, без важнијих природних ресурса макар регионалног значаја, са изузетно лошом морфометријском структуром рељефа (свега једна шестина територије је на надморској висини испод 500 метара, што је озбиљан хендикеп за развој аграра, изградње саобраћајне инфраструктуре, градова и уопште антропогених делатности, јер енормно преовлађују висије), са изузетно малим бројем становника, чак и за балканске прилике (најмање на Балкану, и међу последњим у Европи). Са привредном снагом која, и по друштвеном бруто производу по становнику, је ниска, а у бруто смислу на нивоу државе, због мале популације чак патуљаста у односу на окружење.

Погодност за Црну Гору представља излаз на море. Са друге стране посматрајући структуру становништва, запажа се изузетна хетерогеност. Наиме у ранијим историјским епохама у Црној Гори изразиту већину становништва је чинило православно становништво, јединственог националног (српског) идентитета.

Током постојања самосталне црногорске државе у нововековној историји, као и у ранијим епохама није било никаквог идентитетског, нити националног подвајања у оквиру јединственог националног идентитета православног становништва у Црној Гори.

Друго, удео неправославног становништва у црногорској популацији био је прилично занемарљив, посебно у периоду до 1912. године.

Савремена демографска слика Црне Горе са идентитетског аспекта је потпуно друкчија. Значајно је повећан удео неправославног дела популације на око једне четвртине.

У исто време, православни део популације, који износи око три четвртине целокупног становништва земље, подељен је на најмање две групације, а заправо у пракси на више њих:

– на Црногорце у националном смислу који се тако изјашњавају на попису, али који имају макар део и свесрпског националног идентитета (признају свој матерњи језик као српски и верници су Црногорско-приморске православне цркве, заправо дела Српске православне цркве, те прихватају историјску чињеницу да су њихови преци листом до 1945. имали искључиво српски национални идентитет) или имају извесне симпатије, или у најмању руку немају амбиваленцију ка данашњем српству у целини;

– на Србе у Црној Гори, који се тако изјашњавају по попису, а томе треба додати и један мањи број Црногораца који се изјашњавају тако по попису из утилитарних разлога, а имају снажан српски национални идентитет;

– на Црногорце са снажним монтенегријским идентитетом, који негира било какав српски елеменат.

Дакле, од око 75 одсто становништва које је православно у Црној Гори и који се изјашњавају национално као Црногорци и као Срби, најмалобројнија је трећа напред наведена категорија Црногораца-Монтенегрина. Они насељавају већински цетињску општину и имају значајан удео у још само неколико општина јужног дела Црне Горе.

Заједно са 25 процената неправославног живља у републици, то би била групација која у старту има више разумевања за повећавање дистанце према Србији и Републици Српској и начелно представља популациону основу ка приближавању НАТО.

Овако компликована ситуација у идентитетској структури Црне Горе, умањује могућност једне озбиљне државотворне политике, јер црногорска држава са ионако малим елементима тзв. „тврде моћи“, има и проблем доношења елементарног консензуса и државне стратегије која би могла имати дугорочан карактер.

Једина шанса да Црна Гора задржи сопствени субјективитет и какву такву контролу над својом будућношћу је да се њено православно становништво пре свега, које у историјском смислу и представља носиоца црногорске историје и базично становништво земље, а које и сада упркос смањењу своје заступљеност у црногорској популацији представља трочетвртинску већину, нађе међусобно какав-такав консезус о даљем путу.

Измена у међународним односима

Међународни односи су управо ових, а и следећих година у стању промена и транзиционог процеса од монополарног система, какав је свакако настао након „рушења Берлинског зида“ и какав је потрајао у следећем периоду са изразитом доминацијом једине светске суперсиле САД.

Међутим, последњих година убрзава се процес преласка светског система на мултиполаран – где паралелно егзистира више светских сила и где је Америка и даље појединачно посматрано водећа, али без оне доминације коју је карактерисао монополарни систем протеклог периода.

Чак, у непосреднијој будућности овај процес слабљења америчке моћи и јачања других светских сила ће се наставити, са даљом тенденцијом губитка америчког вођства.

Ово се све рефлектује већ, а посебно ће се рефлектовати и на односе у Европи, укључујући и простор Балкана.
Најкрупније промене које су условиле промену светског система од монополарног ка мултиполарном:

– вишедеценијски процес преласка светског економског центра са северног Атлантика ка Пацифику, посебно његовој азијској обали са центром у Кини;

– земље БРИКС преузимају све већи значај у међународним односима, захваљујући својим капиталним ресурсима, то су заправо земље-континенти;

– светска економска криза је пре свега криза и крај неолибералног економског система што погађа примарно моћ САД и Британије у међународним односима, како са аспекта „тврде“ тако и са аспекта „меке“ моћи.

Велика светска економска криза је највише погодила сам центар светског привредног система, а пре свега САД, потом Британију и неке друге важне западноевропске земље, Јапан, Канаду, Аустралију и друге.

У том смислу светска економска криза погађа САД и то двоструко: са аспекта умањења тзв. “меке моћи”, пошто је неолиберализам био превасходно везан као идеолошко оружје самих САД (тзв. Вашингтонски консензус, шок терапија, доминација неомонетаризма и др), и са аспекта “тврде моћи” пошто су услед структуралне погођености пре свега највише саме привреде САД и њених најближих савезника попут Британије, практичан губитак економије ових земаља далеко већи него других великих сила.

У том правцу се убрзава процес преласка монополаризма ка мултиполаризму, односно и поред чињенице да је светска економска криза, на овај или онај начин, погодила практично цео свет, управо су превасходно САД и његови најближи савезници тиме највише погођени.

Поред ових фундаменталних процеса који пресудно убрзавају процес преласка монополарног поретка ка мултиполарном, последњих година су се десиле и неке друге промене и процеси који делују у том правцу:

– Криза ЕУ, која је вишедимензионална, концепцијска, криза односа у оквиру ЕУ, засићеност интеграцијама, поделе на “Стару” и “Нову Европу”, као и новија подела на земље које пресудно вуку напред и пуне фондове (Немачка пре свега) и све више оних земаља којима су потребне субвенције, некима и да се спаси директни банкрот(Грчка, Шпанија, Португалија, Италија…)

– Победа руског оружја на Кавказу августа 2008, која представља и стварно и симболичко заустављање ширења НАТО на постсовјетском простору.

 – Велика украјинска криза која је настала крајем 2013. и обарањем на улици Јануковичеве власти у Кијеву и на западу земље, почетком 2014. уз ширење немира и непризнавање легитимности ових догађаја у проруском делу земље, укључујући и одвајање Крима, су посебна тема о најновији догађаји у повоју са несагледивим последицама.

– Стратешко приближавање интереса сарадње земаља “старе Европе” (Француске и Немачке пре свега) у односу на Русију (и поред тренутних санкција, примедба уредника) и интеграционе процесе које она предводи. Ради се о стратешким интересима за руске ресурсе, пре свега енергенте, руде метала и неметала, а у перспективи још више и за дрво, чисту питку воду, обрадиве површине и др.

– Развој сиријске кризе где су САД изоловане да остваре најављену војну интервенцију, чему треба додати и елементе подривања меке моћи САД, као што су афере Викиликс и Сноуден.

Напред наведени процеси поспешују промене међународног система, који од монополарног, где је доминирала само једна светска суперсила САД и НАТО алијанса, све брже прелази на мултиполарни где паралелно егзистира више светских сила.

Регионални односи

Опредељивање Црне Горе за улазак у НАТО где изразито има хегемонију САД и Британија, у процесу постепене прерасподеле светске моћи на њихову штету, односно постепено смањење њиховог утицаја и раста утицаја других сила, није превише рационалан потез.

Како је Америци и НАТО ривалска сила Русија, она која традиционално има највише симпатија и сродности са Црном Гором и православним становништвом Црногораца до те мере, да се то може одредити елементима дугог трајања како их је дефинисао Бродел, то би у овом случају улазак у НАТО Црној Гори донео директну дистанцу у односу на Русију и чак у средњем року сврставање у њене противнике, што је непотребан луксуз и преседан читаве црногорске историје, што се у пракси најбоље могло сагледати критиком званичних црногорских власти руске политике у вези Крима и Украјине, а симпатије ширег црногорског јавног мњења, и поред медијске ситуације у земљи, управо према Русији и рускојезичком становништву у Украјини почетком 2014. године.

И у оквиру такве НАТО групације, Црна Гора би реално у очима САД, Британије и других водећих сила, била земља пасторак, јер би без обзира на сервилност њеног руководства, историјска, а и сада демографски посматрано већинска Црна Гора (75 одсто православног живља) била третирана елементима дугог трајања као блиска Русији (Словени, православни, историјски савезници Русији), па би на тај начин била третирана као сумњив и неподобан елемент.

Речју, покушај сламања вековног српског националног идентитета Црногораца и отцепљење од Србије и потом покушај дистанцирања од Србије и Републике Српске, само је први у низу потеза Империје ка удаљавању сваког руског утицаја на Црну Гору.

Следећи потези, су увлачење Црне Горе у НАТО где би читаво православно становништво њено постало сумњив елемент, и где би се у будућности радило на тоталној измени његове свести и саме структуре популације на различите начине (повећавање удела других конфесија, посебно ислама, насељавањем обале странцима и др.).

Томе треба додати и дугорочно ефикасне потезе у духу са претходним решењима англоамеричке политике на Балкану у прилог сламања православног фактора, као увек сумњивог потенцијалном утицају Русије, а то би било макар регионализација Црне Горе, јачање сепаратних интереса и партикуларизама, посебно атак на њену обалу, где би потенцијално увек постојала опасност “…да се појаве руске лађе и стратешка сарадња са Русијом”.

У том случају далеко је за Вашингтон и Лондон, али и Ватикан, сигурније рецимо дати Боку Хрватској и Улцињ и можда чак Бар – Албанији, будућој великој Албанији.

Заправо Црна Гора не сме више да буде само објекат англоамеричке политике, већ на бази минимума свенационалног и сведржавног консензуса да иде у правцу својих зацртаних циљева.

Уколико би ушла у НАТО са једне стране би изгубила важан ослонац и на Русију, чиме би се избегло да се о њој искључиво одлучује у Вашингтону и Лондону који, подвуцимо, православно становништво Црне Горе и њену историјску улогу, сматрају непожељном и сумњивом.

Држањем ван стварног чланства са НАТО Црна Гора задржава могућности маневра, праћења даљег развоја ситуације у међународном поретку и окружењу и избегавањем тектонских мешања у унутрашње уређење, дакле, какву – такву самосталност и индивидуалност.

Највећа дугорочна опасност за опстанак православног народа у Црној Гори, као и саме Црне Горе, долази од албанског фактора.

Око пет милиона Албанаца у Албанији, на Космету и западној Македонији притиска вишеструко малу Црну Гору где живи једва нешто око 480 000 православних, уз то подељених по више шавова и још готово 170 000 муслиманског становништва и десетак хиљада католика.

Јасно је притом  да англоамеричка политика, уз сва повремена удварања Ђукановићевом режиму који само спроводи њихове концепте и који заправо и нема визију куда Црна Гора иде, дакле Вашингтон заправо игра примарно на албански фактор, а црногорски монтенегрини су му само мање битно и то прелазно решење у сламању црногорске државе и њене вековне и вишеструке повезаности са Русијом.

Речју, за англоамеричку политику шаха на Балкану Албанци су топ или чак краљица, а монтенегрини су евентуално пион који ће се по потреби жртвовати.

Без Србије и Републике Српске, Црна Гора је круцијално угрожена и без могућности да се брани од албанског експанзионизма.

Ћорсокак Ђукановићевог пута

Постепено и ширим слојевима становништва у Црној Гори, без обзира на медијске манипулације, све више постаје јасно да Ђукановићев и Кривокапићев изграђен концепт и стратегија за будућност не постоје, већ су протеклих година само тактички реализовали на терену планове које “преко баре” се одређују за Црну Гору.

Ти планови “преко баре” не воде рачуна о становницима Црне Горе, о њиховим интересима и будућношћу њихове деце, већ само имају на уму сопствено геополитичко сучељавање са Русијом и другим великим силама, у борби за сопствену омнипотенцију и светску моћ, где је Црна Гора и судбина њеног становништва обичан пион који је у старту као православан и словенски, те са пријатељском историјском традицијом са Русијом, непоправљиво сумњив и планиран за одстрел.

У првој фази овог експеримента уживо, треба сламати и одагнати српски вековни идентитет у Црној Гори, потом на сваки начин умањивати руски утицај, и најзад дејствовати за “коначан резултат и сва времена” методима и етиком која се показала на делу рецимо у нападу на Србију и Црну Гору 1999 и Републику Српску 1994-5, на Ирак 1990 и поново 2003, на Авганистан 2001, на Либију 2011, на Сирију, Украјину и сутра на Иран…

Дакле политици којој није страно да напада друге суверене земље и окупира их и чини бројне злочине, са трагикомичним објашњењима да имају скривено оружје за масовно уништење (које потом никад није нађено), да подржавају терористе, да ауторитарно поступају са својим становништвом, да подстиче етничко чишћење, обојене револуције, а потом народима који су њиме погођени да суди за умишљене геноциде…, неће бити проблем да се у завршној фази операције “Црна Гора” одлуче за десетковање и чак одстрањивање њеног православног словенског становништва, са историјским везама са Русијом, као непоправљиво “русофилског” чак и онда као што је то рецимо сада случај, када њоме владају потпуни амерички пиони попут Ђукановића и Кривокапића.

Уколико и де јуре, дакле у потпуности уђе у НАТО, Црна Гора, а пре свега њено већинско и историјско православно словенско становништво изгубиће и последњи вид самосталности и аутономије у односу на вашингтонске стратеге, и после тога ће по сценарију латиноамеричких држава педесетих година, постати права марионета, без већих могућности реализације националних интереса и унапређења елементарних друштвених и демократских услова живота у њој.

Она ће бити изложена ризику насељавања њене обале која ће бити распродата, унутрашњост резервисана за НАТО америчке базе по принципу Бонстила и Криволака, а цивилни закони неће важити за америчку војну силу.

Најгоре од свега је реална опција да ће америчка политика тежити, могуће чак и уз сагласност Ватикана, да се постепено мајоризује православно словенско становништво другим народносним и верским групама и досељавањем странаца пре свега на обалски појас.

Коначно суседи, а пре свега Албанци, угрожавају већ у средњем року опстанак Црногораца, захваљујући чињеници да их у Албанији, Косову и западној Македонији има више него десет пута у односу на целокупно православно и словенско црногорско становништво, које је поред тога последњих деценију и по изложено у историји још невиђеним завадама и поделама.

Уосталом албанска политика и не крије свој концепт Велике Албаније и укључивања у њега делова црногорске територије.

Ђукановићев концепт, нема одговор на питање безбедности Црне Горе у односу на албански ревизионизам, ни одбрану дугорочну од њега, јер једина права и искрена заштита православних Словена у Црној Гори од албанског експанзионизма може доћи од Србије и Републике Српске.

Наиме, и за туризам Црној Гори су најсигурнији туристи управо географски из Србије и Републике Српске.

Лука Бар није прављена за малу Црну Гору и њене потребе, већ за шире залеђе, пре свега и за Србију и Републику Српску.

Такође пруга Београд-Бар није прављена само за црногорски транзит, већ за регион који пре свега чине и имају за ову пругу директног интереса и Србија и Република Српска.

Сувишно је и рећи да би уласком у НАТО Црна Гора била избрисана из озбиљније стратегије сарадње са Русијом.

Док расте ривалство између Старе Европе (Немачка и Француска пре свега) и САД-а и Британије са друге стране, и где постоји све тешњи стратешки интерес ових првих са Русијом (и интеграционим процесима на постсовјетском простору са њом на челу), Црна Гора би се уласком у НАТО закопала за било какву будућу самосталну политику и држање судбине у својим рукама. Она би била утеривана у неку конфедерацију са Албанијом, или би пропагирањем самосталности регија, изгубила брзо источне области (Улцињ, Тузи, Плав, Гусиње, Рожаје и др.).

Квалитетна и објективна информација захтева новац. Поштујте рад новинара и помозите опстанак слободног новинарства. Купите Сведок на киоску.

Решење?!

Измирење словенског православног живља у Црној Гори, које мора остварити путем својим политичких представника минималан консензус, да би се обезбедила будућност и Црне Горе и њеног становништва, које је објективно у великој опасности, пре свега од албанског експанзионизма, иза кога стоји управо САД као ментор и НАТО као средство.

Остварити минималан консензус о контролисаној и корисној сарадњи, односно степену сарадње са Србијом и Републиком Српском у правцу пре свега заштите од албанског ревизионизма, (где је такође значајна и потенцијална сарадња по овом питању са Грчком и Македонијом, односно нека врста Балканске антанте).

Извор: Сведок

Ознаке: др Драган Петровић, Мило Ђукановић, НАТО, Србија, Црна Гора