• ПРИСТУП НЕ СМЕ БИТИ: РУСИЈА ЗА МОНАРХИЈУ, ВЕЋ МОНАРХИЈА ЗА РУСИЈУ

• Већ четврт века у Русији се воде дискусије различитог интензитета о могућности обнављања монархије.

После распада СССР-а монархистичка идеја имала је мало присталица, али, како године пролазе – тако се и интересовање за вредности монархистичке владавине само повећава.

Пре две године, на 400-годишњицу ступања Романових на царски престо, анкете су показивале да се око 28% испитаника изјашњава за монархију или није против ње. Доследних монархиста је мање, али их већ има више од 10%, а у двема престоницама – то је сваки пети њихов становник.

После „руског пролећа” и почетка геополитичког и идеолошког конфликта са Западом, симпатије према монархистичкој идеји само су могле да јачају. Повод за последњи талас дискусија није толико била годишњица убиства последњег цара и његове породице, која је обележена 17. јула, колико две изјаве које су се чуле из Петрограда и са Крима.

Прво се Владимир Петров, депутат Законодавне скупштине Лењинградске области, јавно обратио Романовима који живе у емиграцији са позивом да се врате у Русију и обећао да ће припремити предлог закона посебном статусу чланова царске породице, који ће на федералном нивоу одредити званични статус потомака Романових и „Руског императорског дома” на челу са Маријом Владимировном.

Предложено је да се „Руски императорски дом” региструје као „део историјског наслеђа и јединствена историјска институција без права правног лица” и да му се додели резиденција у једном од историјских здања у Санкт-Петерсбургу. По мишљењу Петрова, „повратак потомака последњег руског монарха у историјску отаџбину помоћи ће у превазилажењу противречности унутар земље, које су остале после Октобарске револуције, а такође постати симбол препорода духовне снаге народа Русије”. 

Нешто касније је Наталија Поклонска, државни тужилац Крима, која је позната по свом дубоком поштовању последњег цара Николаја Александровича, дала је изјаву о одсуству легитимности у о одрицању императора од престола. Све то дало је основу за разговоре о томе ко су данашњи Романови, као и о околностима царске абдикације.

Обраћање депутата Петрова упућено је свим Романовима, али у првом реду на адресу два главна центра који обједињују потомке династије: такозвани „Императорски дом” и „Удружење чланова рода Романових”.

На челу „Императорског дома” налази се прапраунука императора Александра Другог, Марија Владимировна, која себе назива не само „Њеним Императорским Височанством, Царицом Великом Књегињом” (иако су на ту титулу имали право само унучад императора), него и „де-јуре Њеним Императорским Височанством, Књегињом Царицом и Самодршцем Сверуским”.

Шездесет једногодишња Марија има сина од 33 године, Георгија Михаиловича, а он је „Цар Наследник Царевић и Велики Кнез”. То су представници Кириловича.

Марија је – унука брата од стрица Николаја Другог, великог кнеза Кирила Владимировича, који је после страдања царске породице 1918. и неступања на престо великог кнеза Михаила Алексанровича, био први на списку престолонаследника. Године 1924. он је у емиграцији себе прогласио за Императора Сверуског, Кирила Првог, а већ тада га није признао чак већи део Романових који се нашао у изгнанству.

Кирила су подсећали и на његов привремени губитак права на наслеђивање престола почетком века (када се оженио рођаком која није примила православље и тада већ била разведена), и на главно – на заклетву Привременој влади одмах првих дана после преврата. Он је тада ставио црвену траку и своје војне јединице довео код Таврическог дворца. Међутим, ако је сам Кирил, ипак, формално имао право да претендује на престо, онда су већ његови потомци због морганатских (тј. за чланове династије неравноправних) бракова изгубили сва права.

Кирилов син, Владимир, родио се у тада још руској Финској 1917., а Санкт Петербург видео је само пола године пре смрти приликом посете 1991. Током последњих година, унука Марија била је у Русији неколико десетина пута. Њен син, Георгије, до прошле године радио је неколико година као саветник генералног директора компаније „Норникл”.

Кириловичи су се радо одазвали на иницијативу депутата Петрова, јер су и сами дуго година позивали да се донесе такав закон.

„Императорски дом изјашњавао се неколико пута да је спреман да се врати и стално настани у Русији. Књегиња Марија Владимировна, као приватно лице могла би да се врати у сваком тренутку, али, она се налази на челу Императорског дома, има одговорност пред прецима и њен повратак треба да буде достојан. Она не претендује ни на власништво, ни на политичка овлашћења и привилегије, али жели, као у већини земаља у свету, да Императорски дом буде историјска институција и део историјског наслеђа. То је културолошко признање, али оно треба да буде изражено правним актом”.

Уместо моделара интереса разних бирократских група и крупног бизниса, у каквог се претвара сваки председник „западног модела”,  – потребан је владар који се ослања само на народ, а за „елиту” представља фактор обуздавања и кажњавања. И сама елита се формира, мења и прилагођава принципу служења – не монарху, већ држави и народу, чији је симбол и заштитник интереса први човек земље.

Таква „народна монархија” неће служити обнављању класног друштва са његовим затвореним слојевима и елитом одвојеном од народа (као што је то умногоме било пред крај династије Романових), већ обрнуто, моћи ће да „преломи” процес који траје од постсовјетских година, процес класног и социјалног раслојавања друштва и његовог одвајања од националних корена и традиције.

Али и поред свих предности монархије на путу њеног успостављања готово да је главна, формална препрека проблем избора монарха. Чак се и из анкета види да већина оних који се позитивно односе према монархији, нису и њени активни следбеници само зато што не виде човека који би могао да буде монарх.

Око 6% анкетираних 2013. сматрали су да ако је монархији, ипак, суђено да се врати у Русију, онда монарх треба да буде представник последње царске династије Романових, а двоструко више – да то треба да буде руски политичар или друштвени посленик којег народ изабере на референдуму.

У ствари, проблем проналажења и избора монарха није нерешив. Ради приближавања том решењу потребно је одредити две ствари: време и личност.

Прво, треба схватити да ће од одлуке о успостављању монархије до првог крунисања проћи најмање две деценије и друго, треба окренути страницу са Романовима.

Они су дали огроман допринос историји Русије, али у успостављању монархије више не могу да претендују на престо. Готово један век њиховог одсуства из Русије – разуме се, принудног, – рођење и васпитање изван Отаџбине, већ сами по себи отклањају питање о обнављању те династије. Монархија је важна и драгоцена као форма организације живота руског народа, његовог односа према сопственој земљи, историји и Богу, а не као приврженост конкретној династији.

Не треба спорити о томе ко је више крив – Русија пред Романовима, или Романови пред Русијом, – неупоредиво је правилније заједно тражити нову форму државног уређења. У томе Романови могу да учествују, али не путем признавања у Русији такозваног „Императорског дома” на челу са Маријом Владимировном, него путем учествовања чланова породице у припремању и спровођењу управо оне неодржане оснивачке скупштине Земског сабора, а према данашњем Уставу – Уставотворне скупштине, које би могло да припреми основе државног уређења будуће Русије, Руске империје.

Монарх може да буде изабран из обичне руске породице, који је, можда, пореклом повезан са родом древних Рјуриковича или Романових. Међутим, најважније је да припада роду провереном самим историјским током, роду из којег су у последњих 200 година изашли лекари, или официри, учитељи или свештеници, инжењери или ратари, односно, људи који су достојно служили својој Отаџбини у време свих промена уређења и свих искушења. 

Таквих у Русији има много – и нема никаквих проблема да се, након што се из неколико таквих породица изаберу десетогодишњи дечаци, следеће две деценије са њима као будућим државницима ради на њиховим васпитању и образовању. Цар је – пре свега служење налик на црквено или војно, лекарско или очинско, служење које обухвата све то у једном. Према томе,  успех у стварању такве „радне”, „професионалне” династије зависи од снаге народног, стваралачког духа. Наравно, и од Божије Промисли.

На путу ка Руској империји функција председника може да се преименује у Врховног владара који ће, док будући монарх буде одрастао (чију кандидатуру ће коначно установити Земски сабор), бити заступник, регент.

Ако се руски народ гласањем изјасни за обнављање, или прецизније, за оснивање нове народне монархије, онда у оваквом току догађаја нема ничег немогућег. Онда ће се и појавити нова династија. Како сами Романови наглашавају, о свим питањима о династији треба да одлучује „руски народ у родној земљи”.

Не Русија за монархију, него монархија за Русију. Главно је – схватити да су то синоними.

Пише: Петар Акопов (Превела: Ксенија Трајковић)

Извор: fakti.org

Ознаке: династија, Монархија, Петар Акопов, романови, Русија, цар