(Поводом општинске одлуке у Вуковару о забрани српске ћирилице на јавним таблама)

Срби заборављају своју општу историју и историју културе, а српске институције заборављају већ девету годину на постојање Члана 10. Устава Србије или га багателишу. Зато имамо у Србији појаву да је хрватсјка Павелићева идеја о забрани ћирилице остварена у конмунистичкој Југославији 80 одсто, а у данашњој „демократској“ Србији чак око 90 одсто у писаном језику Срба. Наиме, по свим мериторним истраживањима у последој деценији-две, у Србији је данас у употреби писмо Хрвата, и то у многим областима стопостотно, без иједног слова ћирилице и тамо где не живи ни један једини Хрват.

На пример, банке, читав трговачки сектор, исписи на производима, у декларацијама, у рекламама и сл. У Србији већ одавно нема ни слова српске ћирилице. А тамо где је има, она је тек у десетропроцентним изузецима. Спроведен је преко институција буквални ћирилицоцид, чист помор ћирилице, тј. њена замена хрватском абецедом сачињеном средином 19. века за католичке кориснике Вуковог (српског) језичког стнадарда, јер су католици листом упућени на латиничко писмо, за разлику од православних Срба који су све до Новосадског договора (1954) писали, као народ, својим православним, ћириличким писмом које су примили још крајем десетог века и писали њиме као народ све док комунисти нису донели налог средином 20. века о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“.

Тај налог комуниста спроведен је злоупотребом српских језичких институција и у њима лингвисгта који су, једини на свету, формално донели правописно решење питања писма језика Срба у двоазбучју, које не познаје светска пракса изван Србије.

Разлика између насилног латиничења Срба у Хрватској у односу на латиничење у Србији јесте само у томе штио у Србији није свуда примењено насилно замењивање ћирилице, него су створене околности које су се исказивале и у поданичком самолатиничењу премко ширења пропаганде о „простој“, „заосталој“, „националистичкој“, „шовинистичкој“ , па у последње време и „фашистичјкој“ ћирилици.

У Хрватској није било таквог ширења смишљене пропаганде, него је ћирилица сузбијана Србима преко чистих забрана, паљења ћириличких књига и разбијања српских ћириличких слова на таблама. И, после ранијих забрана ћирилице, сада је донета општинском одлуком последња заберана исписивања ћирилице на таблама у Вуковару.

Зато, док Срби у Србији и њихове институције крше Устав и народно право Срба на ћириличко писмо у одмеру од 90 процената хрватске латинице према десет одсто српске азбуке, јесте праведно жалити се на Хрватску, али је прилично цинично, тражити на страни за свој народ оно што му не дозвољаваш ни у његовој државној матици. Србији.

Удружење „Ћирилица“ (Нови Сад, од 2001) упутило је на хиљаде молби, предлога, сугестија и стручних објашњења зашто је штетно кршити права Срба у Србији на њихово хиљадугодишње писмо, али за то нема никаквог разуумевања за тај велики проблем Срба у Србији и изван Србије, па је пракса у Србији према ћирилици веома слична у односу према српској азбуци у Хрватској.

Извор: СРБИН.ИНФО – Драгољуб Збиљић

Ознаке: ћирилица, Анте Павелић, Драгољуб Збиљић, писмо, Срби, српски језик, Хрвати