За десет година, од 1999. до 2009, Србија је освојила 59 медаља на највећим такмичењима, а у наредних пет лета (2010–2014) нанизала је 63 одличја. Ово петогодиште најбоље сведочи да имамо све више врхунских спортиста, посебно ако се зна да су у поменутој деценији неки успеси постигнути уз помоћ Црногораца.

У овој анализи узето је у обзир 15 олимпијских спортова: атлетика, бокс, џудо, кајак, пливање, рвање, стони тенис, стрељаштво, теквондо, тенис, веслање, кошарка, рукомет, одбојка и ватерполо.

Еуфорија због „историјског српског лета” најбоље се види на друштвеним мрежама, међутим, то је само привид да смо много бољи него у претходних неколико година. Ако се гледа сениорски узраст, који је главно мерило успеха, може да се констатује да су само кошаркашице направиле сензационални помак (златна медаља на Евробаскету), док смо у осталим спортовима отприлике ту где смо и били. Прве европске игре у Бакуу направиле су „пометњу”, пошто смо на њима добро прошли (15 одличја) а то такмичење раније није постојало.

Јавност по навици процењује само резултате врхунског спорта и не завирује у многе друге важне ствари које, по обичају, остају у сенци трофеја. А то је истинска „крвна слика” спорта једне земље, од школског система, преко рекреативаца, до заслужних спортиста. То је оно што се углавном крије иза питања какви су услови за бављење спортом у Србији (министар Вања Удовичић најављује да ће клинци, као и он некада, када је улазио у свет ватерпола, моћи бесплатно да тренирају), на каквим кичмама почива будућност наше земље (анализе показују да су нам деца „закривљенија” него икада, а да смо по гојазности малтене достигли неприкосновене Немце!) и шта све треба да има неко ко нашој деци држи прве лекције из спорта. Али, пошто су овде тема „најбољи амбасадори српског спорта”, задржаћемо се на њима.

Више немамо асове који тренирају у празним базенима или коњушницама (било је таквих случајева до пре неколико година), што је већ само по себи помак. Склони смо томе да сумњамо у снагу закона. Међутим, два „папира” донела су велики помак. То су Уредба о националним признањима и наградама Министарства омладине и спорта, донета 2006. године (касније мењана), и Категоризација спортиста Олимпијског комитета Србије, која се примењује од краја 2009. Приметно је да је број одличја порастао откако постоје те две ствари.

Тако ће, према поменутој уредби (донетој највише захваљујући некадашњем генералном секретару Југословенског олимпијског комитета Ђорђу Перишићу), сваки ватерполиста добити 30.000 евра од државе за титулу у Казању, док ће кошаркашицама за европску круну припасти по 20.000 евра. Међу ватерполистима неки имају и десет медаља на свом конту, па кад се оне зброје, испада да су им успеси са репрезентацијом донели исто као један одличан уговор у иностранству. У женској кошаркашкој лиги у Србији сматра се да је и 500 евра одлична плата, па је јасно какву „тежину” има успех националног тима у Мађарској.

Ово наводимо само да бисмо показали да у српском спорту постоји добар систем за мотивацију, посебно када се зна да уз медаље иде и национално спортско признање (овде ћемо га скраћено звати „пензија”). Спортисти стичу право на „пензију” кад наврше 40 година, а она се тренутно креће од 50.000 динара (европска бронза) до 150.000 (олимпијско злато). Примера ради, сваки ватерполиста ће на име титуле у Казању имати, поред награде, гарантовану „пензију” од 125.000 динара (они који су већ били прваци света раније су стекли то право, а спортисти се на крају каријере узима у обзир само највредније одличје). У случају кошаркашица, то је 100.000 динара месечно. Ова примања се одређују на основу просечне плате у Србији за месец децембар претходне године (рецимо, европска титула вреди две плате, светска – две и по, а олимпијска – три). Све то важи само за олимпијске спортове и дисциплине.

Нормално, ово не значи много Новаку Ђоковићу, Милошу Теодосићу, Браниславу Ивановићу и осталим суперпрофесионалцима, али је велика мотивација за стрелце, кајакаше, атлетичаре, веслаче, теквондоисте, рваче, пливаче… А управо су ови спортови, такорећи аматерски, наше узданице за висок пласман на Олимпијским играма у Рију 2016.

Што се тиче категоризације ОКС, она је од децембра 2009. разврстала спортисте у „платне” разреде (први, други и трећи). То, отприлике значи, какви резултати – такви услови. Спортисти кроз своје успехе обезбеђују себи виши стандард за припреме (али и живот), па су тако неки од њих скромне српске хале и планине заменили ексклузивним светским местима, а „покривени” су и врсним стручњацима, исхраном (суплементима), физикалном терапијом, анти-допинг програмом, спортском медицином… Разуме се да боље припреме доносе и већу шансу за нове медаље.

Тренутно је око 60 индивидуалних спортиста обухваћено овом категоризацијом. Тринаест је у првој групи – „олимпијац кандидат за медаљу” – а међу њима и освајачи одличја из Лондона: Милица Мандић (теквондо, злато), Ивана Максимовић (стрељаштво, сребро), Андрија Златић (стрељаштво, бронза). ОКС је недавно увео и Развојни програм (који талентима даје ветар у леђа пре но што их обухвати категоризација) и финансирање екипних спортова.

Ту су и стипендије Министарства омладине и спорта за 370 спортиста из 49 спортских савеза (укупно 270 милиона динара). Стипендије се крећу од 35.000 до 75.000 динара. Највише добијају заслужни спортисти а међу њима су Ивана Шпановић, Емир Бекрић, Асмир Колашинац, Татјана Јелача, Ивана Максимовић, Андреа Арсовић, Дамир Микец, Зорана Аруновић, Димитрије Гргић, Велимир Стјепановић, Иван Ленђер, Николина и Оливера Молдован, Давор Штефанек, Немања и Стефан Мајдов, Милица Мандић, Тијана Богдановић, Тамаш Кајдочи, Душан Борковић…

Последњи резултати су охрабрење да бисмо догодине у Рију могли да будемо бољи него у Лондону 2012. када смо освојили четири медаље (златну, сребрну и две бронзане). Тим пре што смо на претходним играма имали девет спортова са пласманом од 4. до 10. места.

Док славимо ово лето, треба знати и да многа велика такмичења тек долазе ове године и почетком наредне, која ће уобличити наше амбиције на највећој смотри спорта. Видећемо за почетак колико могу на континенталним шампионатима крајем лета кошаркаши, одбојкаши и одбојкашице.

Александар Милетић,

Политика

Ознаке: медаље, спорт, Србија