Прочитај ми чланак
Фото: јутјуб
Руски лист Комсомолскаја правда објавио је репортажу новинарке Дарје Асламове, која је обишла Србију и Мађарску.
Преноси се део њених утисака из Београда и Кањиже:
Градић Кањижа на српско-мађарској граници препун је избеглица. У девет сати ујутру отвара се кафана „Венеција“, где избеглице могу да напуне своје нове Ајфоне и лаптопове, оду у тоалет или оперу косу у судопери.
У вечерњим сатима у центру Кањиже нема места. Стотине људи су се сместиле на два централна трга, можда их има и до две хиљаде људи. Када падне ноћ, мрак је сигнал за покрет. Групе избеглица од по 30-50 људи се припремају да илегално пређу мађарску границу. Становници Кањиже у тишини посматрају црне сенке имиграната.
„Они изађу из града, а онда их покупи ромска мафија“ – каже таксиста Виктор. – „Ми не смемо да возимо илегалце, али Роми раде шта желе. Они су главни кријумчари избеглица широм балканске руте. Роми избеглице довозе скоро до границе, а затим их кроз само њима познате путеве проводе кроз шуму у Мађарску. Све је почело у јануару. Људи почели да организовано пристижу сваки дан. И проток се повећава. Искрено, били смо уплашени, шта ће бити са нама?“, каже Виктор.
Европа је 2015. експлодирала. Двема претходним имигрантским рутама, оној преко Гибралтара до Шпаније, и оној преко Медитерана до италијанске Лампедусе – додата је нова, безбедна балканска рута. Прво, турски Измир па грчка острва. Прва жртва је било познато острво Лезбос. Грци су ми рекли да Турци на сваки могући начин помажу имигрантима. Прича се да Турска намерно спонзорише избеглице и да их буквално гура ка међународним водама.
Онда Атина, Македонија, Србија, Мађарска, а затим до Аустрије и Немачке и Чешке Републике или до Словачке. Чак је и Енглеска изненада открила да је статус острва не може спасити од инвазије. Тунел испод Ламанша је сваки дан пун огорчених избеглица. И у Немачкој је власт морала да употреби војску, која је дала шаторе за имигранте и заштитила их од љутих мештана.
Од јануара до јула, само на балканској рути је прошло стотину хиљада људи, предвиђа се да ће до краја године бити 250 хиљада. И следећа године обећава катастрофу. Много пута сам радила у „врућим тачкама“ и у свом животу видела велики број избеглица, срећних када добију комад хлеба. Али, ове избеглице ме импресионирају својим благостањем и способношћу да брзо створе сопствена правила.
Парк у Београду, у близини аутобуске станице, изгледа као паркови у многим европским градовима. Мушкарци се перу у фонтани, читаве породице спавају на трави. Чим сам стигла у парк, била сам упозорена од групе момака. „Не може да снима овде“ – рекао је један од њих на пристојном енглеском језику, показујући на моју камеру.
„Тако!“ – узвикнула сам и ставила руке на кукове – „Парк је јавно место, а ја сам новинар и радим свој посао“.
„Овде су наше жене!“
„Па шта? Ваше жене носе хиџаб и покривају се од главе до пете. Ако им се не свиђају локални ообичаји, могу да се врате. Ви знате да је Београд главни град православне државе? И да жене овде иду отворених лица? Колико сати сте у Београду?“, питам.
„Три дана“ – збуњено је одговорио.
„И постављате своја правила? Ово није твоја земља“ рекла сам му.
Онда смо обоје смањили тон и закључили примирје. Мој нови пријатељ се зове Халид, из Дамаска је и има 21 годину.
„Ја сам Сиријац“ – поносно каже. – „Нису сви ови Сиријци … “ презриво је показао на околне људе.
„А зашто је то важно?“, била сам изненађена.
„Они лажу, да су из Сирије. Само је Сирија сада у моди. У свим новинама. Нико није заинтересован за избеглице из Ирака, Авганистана, Либије и Туниса. Овде су чак и Авганистанци почели да се називају Сиријци.“
Халид и његови другови су побегли из Сирије да не би били регрутовани у војску.
„Зашто бих борио за Асада? Радије бих отишао у Немачку“ – рекао је.
„Зашто не тражите азил у Грчкој, Македонији, или барем овде у Србији?“
„То је све сиромашне земље“ – презриво каже Халид. „Ја чак и нисам знао да је Европа тако сиромашна. Ми у Сирији смо пре рата живели много богатије. Само на путу ка Београду сам платио посреднике 3000 долара. А даље до Немачке ћу морати да дам још хиљаду и петсто. Имам новац. Могу да платим хотел за пет звездица у Београду, али ми није дозвољено, јер су нам локалне власти дале само 72 сати да останемо у земљи. Моја регистрација је данас завршена. Чак и овде у парку, плаћам за туш и тоалет. Али онда у Немачкој, све ће бити бесплатно: образовање, помоћ, куће за имигранте. То је добро! Желим да идем на Економски факултет. Чим се населим, преселићу и моју породицу: два брата, отац, мајка, бака и три сестре.“
Избеглице у Београду нису исте као сиријске избеглице, које сам видела у Либану, они који су изгубили све и који полако умиру под бруталним сунцем у препуним камповима, о којима нико не брине. Они који су успели да дођу у Европу су елита. Са новцем и са циљем.
Полиција признаје да постоје екстремисти међу имигрантима. Али, све што полиција може да уради – јесте да узме отиске прстију.
Са др Ахмедом (како је рекао да се зове) сам се упознала у Кањижи у кафани „Венеција“. Одмах сам обратила пажњу на овог сина Африке са тамним сјајним лицем, дебелим, истуреним уснама, и рукама хирурга, претпостављам.
Полако је пио кафу и пушио цигарету. Представила сам му се и започела разговор. Разговарали смо о томе шта је „модерно“ а шта није у рату, и о томе да су све избеглице уверили локалне власти да су из Сирије.
„Тренди. Рат!“ – Др Ахмед се насмејао саркастично. „Па, у праву си. Европа не жели да чује о избеглицама из Ирака и Авганистана. У њиховом случају су спремни да запуше уши ватом! А чак је и увредљиво да се говори о избеглицама из Либије. Француска и Велика Британија су бомбардовале моју земљу, а сада окрећу главу од нас. Они кажу: ето, ми смо вам донели демократију, а ви нисте умели да искористите плодове слободе! Уствари вас, Либијце, треба да је срамота што сте изневерили наша очекивања. Кајем се, и ја сам испао будала. Били смо у еуфорији када је свргнут Гадафи. Мој син је био дечак, одушевљавао се револуцијом, а на крају је погинуо“ говори Ахмед.
Његово лице је остало смирено и када је говорио о свом сину. То је тај фатализам и уздржаност становника муслиманског истока.
„Имам две ћерке. Побегли смо у Египат чим је почео хаос, остављајући гроб свог сина. Ја сам доктор, али у Египту нисам могао да нађем посао на мом нивоу. Свуда има конкуренције. Надам се да ћу у Европи да потврдим диплому. Знам добро енглески. Можда ћу имати среће,“ каже Ахмед.
„Али мештани су у паници од инвазије!“ одговарам. „Грци, Срби, Мађари, Словаци, Чеси тврде да није њихова кривица што се цео Блиски Исток и Северна Африка даве у крви“.
„Немам примедби на Србе. Засада. Али Грчка, Мађарска, Словачка и Хрватска су чланице НАТО-а. Тачно је да оне нису бомбардовале моју земљу, али зар оне не уплаћују новац у војни буџет НАТО пакта? Зар не шаљу своје војнике у Авганистан и Ирак? Оне неће моћи да избегну казну. НАТО је крвљу окупао читав Блиски исток, и сада ће слаба Европа, која се препустила америчком Сатани, бити уништена. Наше жене ће родити много деце. За пет година ће се лице Европе потпуно изменити. Ја се томе не радујем. Ја поштујем велику европску културу и не желим да уместо цркава овде стоје минарети. Али тако ће бити. То је освета. Иншалах!“, говори Ахмед.
Живадин Јовановић, бивши министар иностраних послова Србије припада онима који јасно виде везу између прошлости и садашњости:
„Нови деструктивни талас миграције је последица империјалистичке политике Запада“, каже Јовановић. „Све је почело у Србији, након уништења Југославије и НАТО бомбардовања Србије. Овде је био први корак ка нападу на Сомалију, Судан, Авганистан и Ирак, под изговором борбе против тероризма и људских правима. Америка је увек спроводила политику хаоса, што јој даје контролу над природним ресурсима, стратешким линијама комуникација и саобраћаја људи, дроге, оружја. Последице падају на Европу, али Европска унија – није толико савезник Сједињених Држава већ ривал. Зато ннакон рата против Југославије Америка приморава ЕУ да учествује у свим војним операцијама под својим вођством. У ствари, Европљани се боре против себе.
Напад на Либију био је варварство, чији је симбол монструозно убиство Гадафија. Сада имамо велику територију са неконтролисаним разбојништвом. Рат у Либији је изложио лице Запада – себично и неоколонијално. Видели смо да Француска пати од комплекса инфериорности, давно изгубљеног угледа а Саркози глуми Наполеона. Видели смо Британију, која има огромно колонијално историјско искуство, али јој недостаје војна сила. Зато британци често делују као подстрекачи сукоба, покушавајући да комбинују амбиције бивше империје са америчком моћи и ауторитетом“.
извор: Курир.рс
