Четири српске општине на северу Косова и Метохије (Лепосавић, Зубин Поток, северна Косовска Митровица, Звечан) поново су изложене озбиљној претњи. Овај пут се ради на уништавању система локалне самоодбране под називом Цивилна заштита, као и Парка мира, који је делио северни (српски) и јужни (албански) део Митровице.

Српска Цивилна заштита (ЦЗ) је организација која се налази под контролом локалне самоуправе. ЦЗ је на Косову и Метохији формирана у складу са међународним и српским законодавством – Законом о ванредним ситуацијама Републике Србије, споразумом “Човић-Хакеруп” и другима. Основни задатак ЦЗ у условима неефикасности КФОР-а, огледа се у пружању безбедности косметским Србима – спречавању поновног етничког чишћења Срба и другог неалбанског становништва. Парк мира је значио замену за одбрамбене српске барикаде које су 2011. године биле подигнуте ради заштите од операција албанских специјалних јединица и албанских провокација. Без обзира на свој спољашњи “неборбени” изглед (у суштини, ради се о неколико десетина четинара), парк “собом закрива” север Косова и Метохије блокирајући пролазак по мосту аутомобила и технике са албанског југа, омогућавајући само прелазак пешака.

Прва фаза офанзиве на српску ЦЗ почела је још почетком фебруара 2013. године, када је командант КФОР-а Фолкер Холбауер довео у питање легитимност правног статуса, делатност и дозволе за ношење оружја службеницима Цивилне заштите. Друга фаза одвија се пред нашим очима. Кабинет “косовског премијера” Исе Мустафе је 28. марта 2015. године издао саопштење да је са Београдом 26. марта постигнут споразум о елиминисању Цивилне заштите на северу Космета. Бројчани састав ЦЗ наводно ће бити интегрисан у “цивилне институције Косова”. Подробности потписаног споразума нису познате до данашњег дана. Међутим, Приштина тврди да његова примена треба да почне 1. септембра 2015. године. Реализација споразума подразумева затварање свих објеката, складишта и канцеларија, предају приштинским органима целокупне опреме и материјалних средстава српске Цивилне заштите.

Едита Тахири, “косовски министар за дијалог” изразила је захвалност Европској унији и Сједињеним Америчким Државама за посредништво приликом потписивања овог споразума. Према њеном мишљењу “то посредништво има огроман значај јер се прекида рад нелегалне структуре и њен персонал се интегрише у органе Републике Косова” – осим косовске армије и полиције. План Приштине о интегрисању службеника Цивилне заштите са севера Космета (њих је на броју 750) укључује “интегрисање 400 људи” а више од 200 би се пензионисало, док би 115 службеника добило отказ због наводних тешкоћа у вези са тим што они “нису држављани Косова”.

Ни руководству Цивилне заштите, нити шефовима четири српске општине на северу Космета, тада није било ништа познато у вези са договором с Приштином око укидања Цивилне заштите.

Шта су конкретно добили Срби са севера који су служили у Цивилној заштити? Једноставно обавештење да они од 1. септембра, по сопственој жељи, подносе оставку, а после тога могу одлучити да ли ће својевољно сарађивати са Приштином. Међутим, главни услов за рад у “приштинским институцијама” представља лојалност “Републици Косово” и спремност да се ради по њеним законима. Приштинска страна, журећи да што пре реализује споразум, позива се на Бриселски споразум који подразумева “интеграцију структура српске заједнице у косовске институције”.

Према Бриселском споразуму српска полиција, правосуђе и Цивилна заштита су већ ликвидирани. Питање безбедности Срба на Космету поново се јавља са раније невиђеном оштрином. Више нема нити једне организоване српске структуре која је у могућности да у случају потребе узме Србе у заштиту. Између осталог, постоји вероватноћа и кривичног гоњења Срба који су пружили било какав отпор “приштинским властима” – на барикадама, демонстрацијама итд.[1]

Од тог момента, пут на север је у суштини отворен.

Тако ће бити омогућена “слобода кретања” и приступ на север Косовској полицији, Специјалним јединицама РОСУ, а у перспективи и Армији “Републике Косово”. Едита Тахири изражава увереност да ће Парк мира бити ликвидиран до 1. октобра и да ће бити успостављена слободна пешачка зона. Иза тога долази друга фаза – слободно кретање аутомобила и технике.[2]

И док се са једне стране непрекидно јачају “границе” између Србије и “Косова” (које не би смеле бити ништа друго осим контролни административни пунктови), тако постајући у пуном смислу све више државним границама, са друге стране се ликвидира последња линија која је север покрајине делила од бивших бојовника ОВК који су се преобратили у “косовске политичаре”. И то се догађа на највишем нивоу: Берлин захетва од Србије да бескомпромисно следи пут имплементације постигнутих споразума (укључујући и последње споразуме, постигнуте 25. августа, током последње рунде преговора Београда и Приштине). Малени парк са неколико десетина четинара претворио се у “Брестску тврђаву”. Од тога да ли се тај парк може одржати, зависи судбина четири српске општине, то јест – зависи судбина Срба на Косову и Метохији. А онда ће се под претњом практичног војно политичког спајања свих “албанских чинилаца” балканске политике и под претњом ОВК-НАТО продора, наћи и централна Србија и целокупан регион Балкана.

Извор: Фонд стратешке културе

Ознаке: Албанци, митровица, Срби