Прочитај ми чланак
Фото: Танјуг – Раде Прелић
„Ја сам писао о челним људима Демократске странке верујући да таква спрега јавног и приватног интереса не може да буде гора. Врло брзо показало се да може бахатије и безобзирније да се управља државом. Ако се свако у границама својих могућности томе не супротстави, мислим да нам нема спаса.“
Иван Нинић је са својих двадесет седам година радио на многим битним местима – од цивилног сектора до саме владе. Као тинејџер самостално је разоткривао корупцију по школским институцијама. Радио је касније као новинар за сајт „Пиштаљка“, где се прославио текстовима у којима је указао на сумњиве послове људи из врха Демократске странке. Био је саветник бившег министра привреде Саше Радуловића, а затим и саветник директорке Агенције за приватизацију Виде Узелац – одакле је писао кривичне пријаве против државних функционера. Савет за борбу против корупције ангажовао га је да истражује власничку структуру и финансирање домаћих медија. Нинић има и контроверзан део биографије – четири године провео је у Српској радикалној странци Војислава Шешеља. Овај податак често се користи да се унизи његов рад на разоткривању корупције – Нинић је до данас написао неколико стотина истраживачких текстова и поднео петнаест кривичних пријава. Недавно је основао своју невладину организацију Центар за владавину права, а онда је прошле недеље брутално претучен. Непознати нападачи су га металним шипкама ударали по целом телу.
Премијер Александар Вучић га је јуче лично позвао уверавајући га да се истрага ради темељно и професионално. Нинић, ипак, не верује да ће се случај напада на њега решити.
За Мрежу за истраживање криминала и корупције – КРИК Нинић говори о раду, притисцима које је трпео, односу са премијером и свом некадашњем ангажовању у Српској радикалној странци.
Разговарала: Драгана Пећо
„Људи се углавном интересују за теме које истражујем, али досад није било никаквих назнака да ће доћи до напада. Сада се осећам веома небезбедно. Ходам улицом и имам осећај да сам глинени голуб. Ако је за утеху, лакше ми је што многи људи са којима се дружим себе исто тако виде. То ме подстиче да наставим да радим оно што најбоље умем… И да се не плашим.“
Нинић сматра да је разлог за напад истраживање којим се бави од 2013. године. У више наврата наишао је на истог функционера чије је пословне аранжмане и биографске податке наставио да истражује. Не жели засад да открије његово име.
„Прича је поткрепљена документима и може да угрози државног функционера и наштети његовој политичкој каријери. Више од две године прикупљао сам информације о њему.“
Нинић каже да су га неколико пута позивали различити људи који су желели да знају зашто то ради и на који начин ће употребити прикупљене податке. Хтели су да провере може ли се са њим поразговарати о томе да одустане од те приче. Он на то не пристаје. Осим позива, добијао је и фотографије захтева које је слао државним органима, са све печатима тих институција.
„Истог момента када предам захтев и тражим документацију о људима које истражујем из света политике, државни службеници из институција их о томе обавесте. Мени то говори колика паника настаје код тих људи чим се загребу њихови пословни аранжмани.“
Још као средњошколац Нинић је почео да ради на причама о корупцији. Радо се присећа своје прве истраживачке приче у којој је открио противзакониту наплату абонентских књижица које су се некада користиле за исхрану у дому за ученике у Београду.
„Директор дома разрешен је са функције. Указивао сам на злоупотребе и у Правно-биротехничкој школи у Београду. И ту су покренути кривични поступци који су окончани нагодбом и новчаним казнама, а директор је дао оставку.“
За Нинића се прочуло док је писао за антикорупцијски сајт „Пиштаљка“ на ком је објавио око 90 истраживачких прича. Писао је о грађевинским пословима тадашњег министра одбране Драгана Шутановца, пословима рођака државног секретара Слободана Хомена, приватном бизнису министра животне средине Оливера Дулића.
„Осетили су се угрожено јер су моје приче пропраћене у штампаним и електронским медијима и знатно су утицале на њихов кредибилитет. Њихови адвокати претили су тужбама, слали демантије.“
Његов рад препознао је Саша Радуловић и именовао га за свог саветника у Министарству привреде 2013. године. Тамо се Нинић бавио контролом субвенција фирмама у реструктурисању и процесу приватизације. Са тог места, које му је омогућило приступ различитој државној документацији, открио је више случајева корупције коју су починили претходници.
„Нисмо знали шта се дешава у министарсву јер су људи Млађана Динкића (бившег министра) још били ту. Уз помоћ запослених у „Вршачким виноградима“, успели смо да за мање од седам дана саставимо извештај (о потенцијалној корупцији у продаји винограда) и доставимо га Тужилаштву за организовани криминал. Паралелно са тим радили смо анализу пословања Фонда за развој, Агенције за осигурање и финансирање извоза, као и Агенције за страна улагања и промоцију извоза – СИЕПА. Дошли смо до запрепашћујућих података које смо доставили тужилаштву.“
Фебруара ове године Тужилаштво за организовани криминал подигло је оптужницу против Јасне Матић, блиске Динкићеве сараднице, због злоупотреба да агенцијом СИЕПА. Она је са сарадницима, према тужилаштву, оштетила буџет за око 1 милион евра.
„Радити у Министарству привреде, анализирати пословање целог тог система је и за мене и за тим сарадника Радуловића био велики професионални изазов. Поднели смо најмање 15 пријава Републичком јавном тужилаштву.“
Није све, међутим, ишло глатко. Рад у министарству оптерећивао је конфликт између Радуловића и првог потпредседника владе Александра Вучића. Радуловић је, према речима Нинића, покушао да смени Динкићеве људе који су водили ове агенције, али су они упркос лошим резултатима имали подршку Вућићевог кабинета.
Неслагање Радуловића и Вучића наставило се и због ангажовања Нинића.
„Вучић је чак тражио да ми се откаже уговор о раду и да ми се ускрати приступ службеним подацима и предметима. Вучић и ја се познајемо од раније и он зна које су моје аналитичке способности. Радуловић је те захтеве игнорисао.“
Иван-Ниниц-и-Драгана-Пецо_фото-П.Петровиц-1024×586
Притисци на њега и министра Радуловића, каже, стизали су од већег броја људи из Вучићевог кабинета.
„Средином октобра 2013, било ми је јасно да ће активности које спроводимо у Министарству привреде кратко трајати јер не постоји спремност, одлучност и синхронизација владе.“
Из тог периода постоји догађај који је нарочито упамтио. Радуловић га је позвао у кабинет бившег министра финансија Лазара Крстића на састанак чија су тема били арапски инвеститори.
„Помислио сам да ће на том састанку бити и људи из Уједињених Арапских Емирата. Уместо Арапа, у салу су ушли најближи сарадници Млађана Динкића да нам представе арапске инвестиције. Било ми је јасно да су приче о арапским инвеститорима велика превара, што ће време и показати.“
Захваљујући раду у министарству схватио је да жеље одређених људи бивају преточене у службена документа и одлуке извршне власти – тиме они легализују своје намере и јавне ресурсе стављају у своју функцију.
„Ова власт се чак не труди да одређене политичке аранжмане упакује у неку правну форму као што је то чинила претходна. То само говори да су самоуверени и претпостављају да никада због тога неће одговарати“.
По одласку Радуловића, Нинић је напустио министарство.
„Одласком Саше Радуловића, у Министарство привреде и друге државне институције је почела да се враћа екипа Млађана Динкића.“
Нинић је тада прешао у Агенцију за приватизацију да ради као саветник тадашње в.д. директорке Виде Узелац. Она је, како Нинић каже, била нестраначка личност и зато је трпела велики притисак.
„У Агенцији је језива атмосфера. Мали број људи заиста ради свој посао, али је немоћан у Иван-Ниниц_фото-П.-Петровиц-264×300томе. Најзначајније одлуке у процесу приватизације доносе се ван Агенције. Кабинети, кафане, адвокатске канцеларије, консултантске фирме и политичке странке – то су адресе на којима се доносе одлуке. Схватио сам да је то пракса од њеног самог почетка. Боравак у Агенцији ми је помогао да схватим како је разорена привреда и како функционише спрега политичке и економске елите и државне управе.“
Након доласка новог директора и руководства Агенције почетком ове године, закључили су да Нинић не испуњава услове за радно место саветника директора које је обављао. Понуђено му је ниже радно место – саветника у сектору за стечај – што је он одбио.
Савет за борбу против корупције видео је тада у Нинићу неког ко би могао да помогне његов рад и позвао га да буде спољни сарадник. Нинић каже да Савет ради упркос недостатку поличке воље и додаје да тамо недостаје неко као што је била Верица Бараћ. Радио је на извештају о власничкој структури и финансирању медија у Србији. Препоруке из овог извештаја ЕУ је укључила у свој акциони план за преговоре са Србијом што Нинић сматра најбољом потврдом.
„Значај извештаја је у томе што (показује да) поред стања у правосуђу, узрок и последица свих проблема јесте медијска сцена која је потпуно паралисана са циљем да се изгуби квалитет и да права информација не дође до крајњег корисника. Ми смо у том извештају управо настојали да докажемо који је то лавиринт који за резултат има цензуру или аутоцензуру.“
Извештај је након објављивања игнорисала и влада и стручна јавност.
„Због тог извештаја био сам предмет линча на насловној страни таблоида „Информера“. Тужио сам тај таблоид због неистина. Када су питали Александра Вучића шта мисли о извештају о медијима, он је покушао да дискредитује мене и чланицу Савета Мирославу Миленовић. Против мене је послужила чињеница да сам једно време био у Српској радикалној странци. То је био лајт мотив у дискредитацији рада Савета и комплетног извештаја.“
У Српску радикалну странку учланио се 2008. године као студент јер му је деловало да та странка, којој је тада припадао и Вучић, има снагу да води борбу против корупције. Није се бавио политиком странке нити утицао на њен идеолошки програм, већ јавним наступом и антикорупцијским програмом. Управо је од Вучића очекивао помоћ да приближи јавности податке о злоупотребама које је прикупио. Очекивану помоћ није добио.
„Вучић је бирао сараднике по послушности. Људе који су били спремни да истрпе невероватну количину понижења. Ја нисам спадао у ту групу. Након раскола у партији, нисам желео да пређем у Српску напредну странку јер сам знао ко прави ту странку и на којим темељима. Знао сам улогу одређених људи из криминогене средине у финансирању те странке и биле су ми познате информације које тада нису биле у јавности.“
Нинић је напустио радикале 2012. због неслагања са кадровским решењима и начином вођења странке. Не стиди се периода проведеног у СРС-у иако се код одређеног броја људи због тога јавља сумња према њему. Више нема контакт са овом партијом.
„Могу само да будем поносан што сам 2008. био у прилици да имам увид у унутрашње догађаје у СРС, да правилно расуђујем и донесем одлуку да су Александар Вучић, Томислав Николић и људи који су пошли заједно са њима – највећа превара у, што би Вучић рекао, ,новијој српској политичкој историји’.“
Иван-Ниниц_фото-П.Петровиц-300×218Са групом пријатеља недавно је основао невладину организацију Центар за владавину права. У припреми је сајт на ком ће објављивати истраживачке приче, анализе и ставове на пољу борбе против корупције.
„Степен грађанских слобода и начин управљања јавним финансијама данас је гори од оног за који сам 2010. или 2012. године веровао да је лош. Ја сам неко ко је писао о челним људима Демократске странке верујући да таква спрега јавног и приватног интереса не може да буде гора. Врло брзо се показало да може бахатије и безобзирније да се управља државом. Ако се свако у границама својих могућности томе не супротстави, мислим да нам нема спаса. Ја не могу мирно да седим и да ништа не предузмем. Колико могу, наставићу да се борим против корупције.“
Извор: Крик
