”Избеглица у Мађарској више нема. Они којима се посрећило да уђу у земљу до поноћи 15. септембра пребачени су до границе са Аустријом. Српско-мађарска граница је затворена.  Ни миш не може проћи. Ако прође – биће ухапшен”, пише са лица места Дарја Асламова, новинарка руског листа „Комсомольская правда”.

„Огромна колона камиона на српској страни”, наставља новинарка. „Шофери спавају на земљи, играју фудбал, роштиљају. Путем за Кањижу креће се неколико десетина избеглица. Углавном млади, јаки људи, који би могли да ратују, многи са чудним тетоважама на рукама…

Камп у близини Кањиже је препун. На стотине очајних људи. Мушкарац са завојем на глави ми прилази и објашњава да га је тукла мађарска полиција.

Српске власти шаљу нове и нове аутобусе који ће пребацити мигранте до Суботице, а даље – у Шид. Тамо их оставе у кукурузном пољу и покажу им у ком је правцу Хрватска. Званична лица не говоре да су аутобуси државни. Полиција се прави да ништа не зна. Кажу да су превоз вероватно организовали волонтери.

На аутобуској станици у Кањижи видим групу избеглица. Сви изгледају пристојно. Добро су обучени, чисти људи, који не знају како да се отарасе локалних бандита. Крупни, снажни мушкарци им прилазе и на лошем енглеском их убеђују да ће за паре без муке прећи у Мађарску.

Млада, симпатична жена у белом хиџабу ми прилази и пита ме шта да ради. ”Ми смо Сиријци, из Дамаска. Ја, муж, отац, стриц, рођаци… Да ли да верујемо овим људима? Обећавају нам да ћемо већ данас бити у Мађарској. Чини ми се да лажу.”

Зове се Аља и осмехује се кад јој кажем да сам новинарка из Русије. „I love Putin!” – каже њен муж једино што зна на енглеском.

Питам их шта мисле о Асаду.

„Асад је добар човек и јак политичар”, каже Аља. „Ми нисмо бежали од Асада, већ од ДАЕШ (ИД – „Исламска држава” на арапском).”Мушкарци ми гестовима објашњавају да су лако могли да им одрубе главе.

„Дуго смо све то трпели”, тужно говори Аља. „Постало је неподношљиво. Обруч око Дамаска се стеже. Потрошили смо уштеђевину. У Сирији више нема зараде. Земља је у рушевинама. Наши мушкарци не знају како да прехране породице.”

„Чудно”, кажем. „Скоро све избеглице из Сирије су ме убеђивале да беже од Асада. ”

„Па овде нема Сиријаца”, негодује Аља. ”Овде сви лажу да су из Сирије, јер Европа саосећа са Сиријцима. Овде је пуно дивљих, простих људи. Ја их се бојим. Јуришају на аутобусе, гурају жене и децу, први се дочепају хране. Газе по главама.Управо ће такви стићи до Немачке.”

Превод је преузет са руског сајта: Руска реч

Извор: KP.RU