Фото: Ројтерс

Када је Доналд Трамп почетком лета објавио да покреће предизборну кампању за председника, већина аналитичара и медија сматрала је то хиром који ће га проћи за недељу или две.

Четири месеца касније, милијардер из Њујорка најјачи је кандидат Републиканске странке за шефа Беле куће. Успон милијардера и политичког аутсајдера данас више никога не изненађује. Јасно је да су грађани разочарани у вашингтонску елиту која одржава статус кво, због чега се окрећу политичким маргиналцима који обећавају да ће прописно продрмати систем. Ништа тако добро не показује да су либерали бесни због пораста неједнакости а конзервативци кивни због новца који држава расипа колико рејтинзи Доналда Трампа, Бена Карсона и Бернија Сендерса.

На другој дебати републиканаца, одржаној прошле среде на Си-Ену-Ену, истакла се и Карли Фиорина, некадашња директорка компаније ХП, која, баш као ни неурохирург Бен Карсон нема политичког искуства, а што им тренутно иде у корист јер је бирачима преко главе искуство Бушових и Клинтонових које и криве за многе од својих невоља.

Док економији добро иде, лако је и конзервативцима и либералима. Први величају капитализам и тврде да слободно тржиште функционише, док други расподељују довољно богатства да умире јавност, бесну због неједнакости и повластица у којима ужива економска и политичка елита. После велике економске кризе богати су постали још богатији, средњи слој не постиже пређашњи стандард и подношење неправди и проблема постаје све теже. То је прилика за политичаре изван мејнстрима попут Трампа коме се опрашта што изговара све што му падне на памет, чак и то да су мексички имигранти силоватељи и нарко-дилери, а ТВ водитељка која му поставља незгодна питања – хистерична жена у месечном циклусу. Раније је свака политички некоректна изјава политичара коштала каријере. Министар пољопривреде Ерл Бац је, на пример, 1976. поднео оставку након што се сазнало да је, путујући авионом на републиканску конвенцију, изнео неколико расистичких стереотипа о Афроамериканцима.

Времена су се променила, па према последњем истраживању јавног мњења „Њујорк тајмса“ и Си-Би-Ес њуза, Трамп и даље ужива највећу подршку гласача републиканаца – 28 одсто, и поред тога што је хвалио великог америчког непријатеља Владимира Путина. Грађанима су дозлогрдиле фразе које понављају политичари. За многе је бољи чак и Трамп са својим непромишљеним изјавама јер је, сматрају, макар искрен и аутентичан. Он иде против система и то им се свиђа. Страначке колеге назива губитницима и неспособњаковићима, што годи гласачима који Републиканској странци не опраштају неуспех у проналажењу кандидата довољно снажног да се супротстави узданици демократа Хилари Клинтон.

На другом месту најпопуларнијих конзервативаца с 23 одсто подршке није припадник моћног клана Бушових, Џеб Буш, нити Линдзи Грејем који 25 година биран за Сенат, већ Бен Карсон, досад далеко познатији по операцијама раздвајања сијамских близанаца него по политичким идејама.

Сличан тренд влада и у супротстављеном табору, међу демократама. Истина, бивша шефица дипломатије и даље је њихов најјачи кандидат на нивоу целе земље, али је Берни Сендерс успео да је претекне у Ајови и Њу Хемпширу, државама у којима ће се одржати први страначки избори почетком следеће године. Левичарског сенатора тамо бодри 43 односно 52 одсто бирача, док некадашњу прву даму 33 односно 30 одсто гласача Демократске странке.

То је невероватан успех за човека који важи за социјалисту у земљи у којој је социјализам најгоре прокужен. Сендерс је вечито био на маргини као да се ера мекартизма и лова на вештице никада није завршила, мада његове идеје у европском контексту нису ништа више од социјалдемократије, рецимо, нордијског типа: државно здравствено осигурање за све грађане, већи порези за богате, бесплатно образовање на државним универзитетима, плаћено боловање и породиљско, повећање минималних зарада и регулација банака и финансијске индустрије. И поред тога што би према истраживању Галупа више Американаца гласало за муслимана него за социјалисту, Сендерсу је рејтинг досад само растао, али би то могло да се промени после његове подршке новом лидеру британских лабуриста, левичару Џеремију Корбину чији је економски програм далеко радикалнији и укључује, на пример, прелазак железница и комуналних услуга у руке државе. Још страшније из америчке перспективе, Корбин тражи да Британија изађе из НАТО-а, престане са страним војним интервенцијама и разговара с Хамасом и Хезболахом, што многим Американцима звучи као да им је неко опалио шамар.

Према речима једног Сендерсовог саветника, досадашњи успех левичарског сенатора може се објаснити потребом људи да коначно чују нешто спонтано, да неко говори шта стварно мисли, макар се они и не слагали с њим. Политичка коректност, повлађивање јавном мњењу и апсолутна посвећеност капиталу испили су сваку спонтаност из политике због чега је чак и конзервативни капиталиста Руперт Мердок подржао Корбина изјављујући да овај „макар у нешто верује“.

Кандидати који раније нису имали никаквих шанси сада добијају својих пет минута који ће трајати онолико колико је потребно да се притисне кочница и успори систем, подешен тако да одговара искључиво јачању економске и политичке елите.

Ознаке: Америка