Прочитај ми чланак
Фото: Танјуг
Усред непријатне расправе са Хрватском и кризе која комшијске односе доводи до пуцања и скоро отворене мржње, премијеру су и овде освежили стару муку. Заштитник грађана је писаним актом затражио смену министра одбране.
Председник српске владе није склон компромисима кад је у питању вршење послова власти. Али за разлику од пре шест месеци, кад је после катастрофе војног хеликоптера љутито пресекао: „Не дам своје министре”, сад је био нешто мирнији. Рекао је да ће видети и одлучити.
Извесно је да премијер поново „неће дати” Гашића. Крушевачки бизнисмен и локални медијски газда, који је своје породичне послове разгранао свуда где је то било могуће, носи кафеџијски барјак који никако не иде уз систем одбране: „Бата Сантос”. Кафа је била његова прва пословна љубав, а Чарапани бар умеју да изаберу надимак који није подложан променама.
Радећи за град, Бата је више радио за себе, своје фирме, њихове ћерке и унуке. Све то не би морало да му се узме за зло, али је Гашић, наводно, трговао утицајем и своју политичку моћ реализовао као уносан бизнис, па чак и удељивао паре из општинског буџета предузећима у власништву фамилије.
Док још није био министар, али и кад већ јесте, Гашић је све то оповргавао, тврдећи да мора да брине и о својој породици. И он јако брине, јер је домаћин и породични човек, а да се при том није лично мешао у токове новца из буџета. Новац је текао сам.
Премијер никада није јавно образложио зашто је изабрао Гашића за министра одбране. Шта га је препоручивало, која знања или достигнућа из те екстремно важне сфере, како је тако убедљиво претекао све могуће кандидате за тај ресор? Којим квалитетима и идејама, каквим програмом?
Рекло би се да је председник владе предност дао неупитној верности, а не креативним моћима будућег министра, сервилној оданости просечног војника партије. Можда је Вучић тражио и нашао кадровски слабо ткиво одбране, да у одбрани не би било отпора.
И није га било. Код смањења ионако скромних примања припадницима војске, министар није био на њиховој страни, па је „слаба личност” српске одбране помогла идеји о додатним рестрикцијама у немаштини. Није могао нити умео да брани материјалне интересе професионалаца, зато што их није разумео и зато што је чувао своје.
Али, кључна драма његове одбрамбене каријере одиграла се у два чина. Први је обрачун Жандармерије и припадника „Кобри” на Паради поноса. Војни специјалци су се неким чудом затекли као телесна стража премијеровог брата, а министар је игнорисао захтеве да податке о позадини сукоба и претварања војних снага у приватно обезбеђење достави на увид надлежном лицу.
Други је афера са хеликоптером, који је министар подигао као ненадлежно лице, игноришући процедуру и улазећи самовољно у ланац командовања коме иначе не припада.
Ко зна шта је у питању: министрово незнање или опијеност оном врстом власти која му је персоналном политиком удељена без ваљаног образложења. Но, и то је некако могло да се заташка хуманитарним обзирима. Министар је, на пример, имао најбоље намере, ма колико оне, као такве, водиле у пакао. Сукоб између високе функције и минорне компетенције настаје непосредно после тога. И то кад је јавност поставила питање одговорности за катастрофу: смрт седам лица и уништење летелице. У првом саопштењу, које је касније неко згужвао, посада је оптужена за сопствену смрт, уз навођење високог промила алкохола у крви мртвог пилота. Ипак се неко сетио да је таква оптужба срамна и неморална, па ју је брзо повукао.
Тада је министар Гашић дао антологијску изјаву. Није познато је ли то била његова креација или је добио прецизне упуте шта да каже. Али он је рекао да се „не осећа нимало одговорним” за то што се догодило. И да мирно спава, па да би у сличној ситуацији поступио исто.
Није могуће да човек, уз сазнање да се налази на челу огромног система, најсложенијег у држави, уопште помисли тако нешто. Било је часно да каже како је нормално да осећа одговорност, да је његова функција неупоредиво мање важна од изгубљених живота и да га страшно мучи савест. И да је одлазак са дужности, коју није најбоље разумео, најмање што може да учини.
Премијер, међутим, тада „није дао” свог министра, али не зато што је веровао у његове способности, него што је био сигуран у своју непогрешивост.
Данас још нема било какве одговорности ни за злоупотребу „Кобри” нити за трагично кидање ланца командовања. Употреба система одбране као партократског забрана недопуштена је и за друштва са много мање прокламованих слобода. Заштитник грађана је рекао своје, а можемо и да погодимо шта ће рећи заштитник Братислава Гашића.
Извор: Политика / Љ. Стојадиновић
