Прочитај ми чланак
Фото: Танјуг
Када председник Србије Томислав Николић са египатским колегом Абделом Фатахом ел Сисијем скоро цео састанак проведе разговарајући о проблему избеглица, јасно је да су ствари изашле из нормале. Европски комесар Јоханес Хан прошле је седмице у Београду изнео шокантну процену да више од милион сиријских избеглица из Либана само што није кренуло ка Европи, док су процене УНХЦР-а да у читавом блискоисточном региону има најмање четири милиона невољника који су остали без домова и игде ичега. Шеф бироа УНХЦР-а за Блиски исток и северну Африку Амин Авад поручује из Женеве да је ово „само врх леденог брега“: из Сирије ће наставити да беже, а предстојећа ирачка офанзива на Мосул, који је сада у рукама Исламске државе, раселиће бар пола милиона Ирачана.
Србија има мало или нимало начина да утиче на број људи који се појављују на њеним границама. Глобални проблем захтева глобални одговор, али шта уопште може да се учини како би био заустављен масовни прилив миграната?
Наравно, не осећају све земље на исти начин овај проблем, а наша је невоља што се налазимо на главној рути проласка избеглица из ратом уништених земаља. Амерички амбасадор Мајкл Кирби поводом Параде поноса рече да Србија треба да се односи и према хомосексуалцима исто тако добро као што се понела према избеглицама. То има смисла – иако би смисла имало и питање зашто се многе западне земље не понашају према избеглицама тако добро као према хомосексуалцима.
Тек, чини се да милионе непожељних миграната са оне стране ограде за сада држи само добра воља Турске, али и то има свој рок трајања. Неке земље ЕУ, попут Мађарске и Хрватске, троше труд и траће репутацију да спрече мигранте да уђу на врата, да би им Брисел и Ангела Меркел те исте избеглице вратили кроз прозор, односно преко механизма обавезних квота. Србија има сличан проблем, прослеђује мигранте даље у ЕУ, али страхује да нам их Ангела Меркел не врати преко споразума о реадмисији. И друге земље Балкана имају разлога за забринутост.
Комесар Хан је умирио нашу јавност речима како Србији не прети опасност од реадмисије десетина хиљада миграната, али није понудио никакво решење за 1,1 милион људи из Либана који чекају сигнал да нахрупе преко Коридора 10. Једино је рекао да се то може спречити бољим УН финансирањем либанских избегличких кампова, али је опет нејасно зашто то није учињено благовремено, пре него што су због избеглица односи у Европи дошли на ивицу пуцања.
Дугорочније решење могуће је у њујоршком сусрету двојице најмоћнијих људи планете, Владимира Путина и Барака Обаме, иако су Американци, а у мањој мери и Руси, оптуживани да су својим акцијама у региону испровоцирали ескалацију мигрантске кризе.
Шта ће спречити два или два и по милиона избеглица које се сада налазе у Турској да препливају или гуменим чамцем пређу тих пет километара које деле грчко острво Кос од турске обале? Када то учине, већ су се нашли у ЕУ и од тог тренутка их штите европски закони, док ће Атина учинити све да их што пре лиферује са своје територије. Да ли ће се они заиста отиснути преко мора, можда и најмање зависи од високих медитеранских таласа у ово доба године, што би, по некима, требало да их задржи даље од Европе бар до пролећа.
Много важније и од таласа и од континенталне климе јесте то да ли ће ЕУ, која је и највише погођена кризом, обезбедити довољно средстава за милионе несрећних људи, који живе у камповима са много више становника него на пример у Крагујевцу. Ради се о огромним сумама, па је тако Турска већ од ЕУ добила милијарду евра, али то свакако неће бити довољно. Да ли треба подсећати да садашња ситуација веома иде наруку турској и другим регионалним мафијама, које сада добро живе од бизниса са мигрантима? Да би се прилив миграната колико-толико смањио, треба обуздати и тај криминални фактор, о коме се веома мало говори у јавности.
Европа мора да процени да ли ће радије финансирати избеглице у местима њиховог тренутног боравка – све до стицања услова да се они врате својим домовима, који морају бити још и обновљени – или ће прошлонедељна тешка свађа у Бриселу поводом мигрантских квота бити само другарско ћаскање у поређењу са сукобима који могу да уследе.
Финансирање кампова свакако је привремена мера, док се не реши главни проблем: Исламска држава и њена зверства на заузетим територијама. А ту је пресудан фактор најављени рат против ИД, у који треба да буду укључене све велике силе. Тако је Француска прекјуче већ извела прве ваздушне нападе на ИД, а Велика Британија најављује своје акције. Американци већ недељама то чине, али без опипљивих резултата, док би могуће учешће Москве могло да буде пресудно.
Међутим, да би се све коцкице склопиле, неопходно је решити још много непознаница, а међу најважнијима су судбина сиријског председника Башара ел Асада и најављена могућност легализовања де факто већ постојеће курдске државе. А све би, заправо, било много лакше да Запад пре више од четири године није одлучио да руши Асада, а пре тога уводи демократију у Ираку. Уместо прижељкиваних демократских промена – сада имамо Исламску државу, а уместо цивилног друштва на Блиском истоку – избегличке кампове у Европи.
Извор: Политика
