Прочитај ми чланакВанредни избори, и то што пре, последња су прилика за националну политику Србије
Појављивање преговарачке платформе за отварање поглавља 35 Србију уводи у нови критичан политички период. Нисам зато сигуран да је то разлог за ликовање нас који смо се противили Бриселском споразуму, показујући интелигенцију констатацијом како се одавно зна да је признање „Косова“ услов за ЕУ. Наравно да се знало, међутим, ради се о томе да је Србија пред собом, као важно безбедносно питање, имала задатак да та два процеса што је могуће дуже држи формално одвојеним, не пристајући на признање „Косова“ и не доводећи себе у ризике одустајањем од ЕУ.
Зато је овде реч о ситуацији која у понечем јесте стара, али је у два важна момента нова. Прво, Србија је већ трећу годину у тзв. бриселском преговарачком процесу са Приштином, који су западне силе оцениле успешним. У том процесу Србија је под притиском тих сила поднела тешка одрицања и освојила минималне добитке. Нацрт поглавља 35, међутим, не само да је опасан корак даље од бриселских споразума него дезавуише и поништава цео преговарачки процес тако што су готово сви српски преговарачки добици у том нацрту обрисани. У преговарачкој пракси такав поступак се може само именовати преваром, и то не преваром вештијег, већ безочном преваром какву себи дозвољава несразмер у снази преговарача.
Други нови моменат јесте чињеница да је први пут признање „Косова“ постало формалан услов за отварање преговарачких поглавља са ЕУ. Тако је цинично највећа нада српских интеграција у ЕУ – отварање поглавља – постала тачка највећег српског одрицања – признања независности „Косова“.
Прве српске реакције на нацрт поглавља 35 јесу покушај да се на Косову и Метохији исцртају линије испод којих се неће ићи. И то је добро, али није довољно. На овом месту важно је подсетити на једну другу ситуацију која није нова. Ради се о судбинама свих српских влада после 2000. године – које су одреда чиниле уступке западним силама на КиМ и све пале под притиском – Ђинђић је чак и убијен – пошто су покушале да исцртају своје косовске црвене линије.
Да ли су неке од њих могле да се супротставе храбрије или вештије, остаје за дискусију, али и у сенци чињенице да Вучићева влада, упркос бројним ограничењима, има веће шансе да организује отпор од свих претходних.
Два су разлога за то. Прво, иако се та чињеница не сме прецењивати, промене на међународној сцени данас су за српски отпор повољније него пре. Друго, Вучићева неприкосновена позиција у земљи даје му више прилике за самосталну политику него његовим претходницима, и то је капитал који се мора искористити.
Због тога не би било добро да Србија расписује референдум, ни о ЕУ ни о КиМ, јер би то само заковало српске преговарачке позиције, које ионако нису широке. Без обзира на све, Србија би морала да се уздржи и од драстичних потеза, било да је то излазак из бриселских преговора, било да је то одустајање од преговора са ЕУ.
lavirint02Уместо тога, Србија би своје црвене линије најупечатљивије исцртала изласком на парламентарне изборе, и то што пре, већ у децембру. На њима би Вучић могао да потврди своју власт и из њих изађе са владом у којој би имао пуну одговорност, а то ће рећи и мањи број преузетих обавеза према западним силама. Осим тога, Вучић је у две претходне владе, посебно у првој, поверење на Западу – које му је било неопходно да дође до своје данашње снаге – често градио на рачун интереса грађана. Зато је време да се та снага сретне са својом сврхом; време је за владу у којој ће, ојачан, тај дуг да грађанима врати.
Осим избора и реконфигурације власти, прилика Вучићу да убедљиво исцрта своје црвене линије биће наредна посета Москви. Тамо ће га сачекати један нови Владимир Путин, човек који не само да се у Сирији бриљантно укључио у решавање најосетљивијих глобалних проблема већ и неко за чијим утицајем све гласније вапе и европски лидери. Дакле, уколико би западним амбасадорима у Београду, док гледају на телевизији Вучића и Путина, бар због једне поруке доња вилица остала у ваздуху, Вучићеве и косовске и европске поруке биле би много уверљивије. Речју, време је за националну политику Србије.
Текст објављен у „Вечерњим новостима“ 15. окотбра 2015.
