Прочитај ми чланакМа колико далеко био од бурета барута, ипак ниси сигуран. Осим, наравно, у акционим холивудским лимунадама где су брзе ноге и тигров скок Бруса Вилиса довољни да избегне стравичну експлозију на само неколико десетина метара даље.
Да ли су најновије узајамне српске и хрватске поруке, што су зазвучале као звекет оружја, нешто попут мачјег парења: ни мање стварчице, ни веће дреке, или се опет неки тамни облак иза брда балканског ваља?
Јесте да су у обе такозване државе на власти марионетски режими који не смеју ни да прдну без да питају тамо где треба (читај – у Бриселу, Берлину, или Вашингтону), али ми се некако све то не свиђа. Као да се снопови сиененовских рефлектора поново окрећу ка нашем бурету барута, ситном али динамитном.
Почело је са незапамћеним егзодусом са Блиског истока, где су нерви на границама готово попуцали, а та драма, режирана преко Велике баре, нема намеру да стане. Потежу се граничарске танџаре, пуцају тинтаре несрећника, а стара мржња, само запретена под пепелом спаљених људи и кућа, никад не мирује. То бар из историје знамо.
Кува се и у босанској проклетој авлији. Јест’ да је бивши, али Џејмс Лајон никад не лаје села ради, тај професионални хушкач из такозване кризне групе (за изазивање криза, шта ли?), оптужио је ни мање ни више него Путина лично да преко своје „марионете“ Додика растаче ту бајну дејтонску творевину, где су се границе крвљу цртале и само тако ће се и мењати.
Путин је, у међувремену, оптужен и да руши Дон Мила, демократу светског гласа, перјаницу евроатлантских стремљења и већег натовца од Столтенберга лично. Опет су некоме на Западу кривци за одступање од зацртане светске демонократије ти мали Руси, како давно назваше Србе. Па је тако у први план испливао и грешни Коштуница, који више ни о својим мачкама не води рачуна, а камоли о регионалној политици.
Канда му оне амбасаде не заборављају, као ни упорну и успешну борбу за сваки педаљ северног Космета, где је бој било срце у јунака, а челик Кфора стајао пред голим грудима.
Запад активира стара и понеко ново савезништво, џаба се наш Вођа упиње да се угура у то друштво, не дају му стара злопамтила. Зато се повремено узјогуни па похита у Москву, да покаже како, цитирам, притисци код њега изазивају само инат и како сви знају да га то баш, баш нервира.
И тако мале, у суштини безначајне посете великом московском меди, које углавном служе да се подгреје бирачко тело склоно Русима, Запад не прашта. Довољан је један миг па да се сусЈеди нарогуше и похвале најављеном испоруком далекометних топова, директно из Aмерике. Онда мало наш Вођа припрети прстићем, па му преко Саве одговоре.
Звучи баш као оно фебруарско парење, али ђавола не треба вући за реп, поготово кад неко из далека има интереса да нас сабије у земљицу црну, па да Вођи и његовима не падне на памет да зарад још неког гласа запуца у Москву да се хвалише вековним пријатељством.
Хвала Богу, много је око нас оних који би да намире старе рачуне, да очисте што је преостало и да заокруже квргави круг из прошлости. Јака леђа имају, то није спорно, док Београд лута између немила и недрага, од Брисела до Москве, надајући се да ће убости решење као она ћорава кока зрно.
Великом Сотони, што би реко колега Лукић, Сирија није прошла, можда покуша да Москви мишиће покаже на Балкану. A, зна се како пролазе мишеви кад слонови крваво коло заиграју.
Извор: Вести онлине
