Фото: rs.n1info.com

Тужно је било слушати, ових дана, поруке државника из Београда, Бањалуке и Сарајева, да ће се учинити све – да се успоставе добри односи у Босни и Херцеговини између три народа: Срба, Босанаца и Хрвата.

Овакав став о три народа у Босни и Херцеговини је само прихватање и спровођење геноцидне стратегије колонијалних држава, Аустрије и Турске, које су до 20. столећа, од јединственог српског народа у Босни и Херцеговини, издвојиле две групе, на основу присилне исламизације и католизације, те их прогласиле припадницима хрватске и босанске нације (народа). А успут су их убедиле, да оне више не користе српски језик, него да прва група говори хрватским, а друга група – босанским језиком. Усупут им је Аустрија измислила античку и средњевековну повјест (историју) – хрватску и босанску, а таквих повјести (историја) уопште није било.

Државници су убеђивали, да је сарадња три народа обавезна, јер ће се њоме уклонити могућности геноцидног насртаја једног народа на други – као што су Хрвати и Босанци биолошки истребљивали Србе у Другом светском рату, а сви међусобно ратовали при разбијању Југославије – од 1990. до 1995.

Став државника  се може тумачити само сигурношћу, да ће се три народа међусобно закрвити при сваком немиру на Балкану и у Европи – јер је и медицинска наука доказала, да однарођене групе једног народа презиру и не подносе своје сроднике – остале у свом корену, са својим именом и својим језиком. Управо су зато колонијалне државе католичиле и исламизирале православне Србе и после им надевале друга народна имена – хрватска и босанска. И тако су их користиле против коренских сродника претходних столећа, а посебно у Другом светском рату, кад је убијено више од милион православних Срба у вештачкој Независној Држави Хрватској, држави у којој је већина становништва била од покатоличених и исламизираних Срба.

Једина обавеза државника у Београду, Бањалуци и Сарајеву је, да хитно приступе деколонизацији српских етничких и историјских земаља и да признају, да у Босни и Херцеговини живи само српски народ – који исповеда православну, католичку и исламску веру. Ова чињеница је лако проверљива, а она би се могла спровести и у сарадњи с УН, у којима постоји установа за деколонизацију. Проверљивост чињенице о једном народу (српском) у Босни и Херцеговини налази се у матичним књигама храмова све три вероисповести, у архивама сваког града, у записима странаца и српских писаца – од најдавнијих времена до данас. Та истина је и у документацијама колонијалних држава: Аустрије и Турске, и у архивама Ватикана у Риму.

У оваквим неприликама (кад државни органи настављају спровођење геноцидне стратегије колонијалних држава против Српства), обавезне су научне установе, уредништва гласила, руководиоци политичких странака, писци и други уметници у српским земљама – да дигну глас против оваквог става државника у Београду, Бањалуци и Сарајеву и да, сваком приликом, пишу, изговарају и поручују, да у Босни и Херцеговини живи само српски народ три вере – православне, католичке и муслиманске. То ће схватити припадници свих вера и подржаће свесрпску орјентацију сваке српске државе, што се већ наговештава код десетине учених људи католичке и муслиманске вере – они већ пишу само о једном народу на Балкану, српском, где год се користи српски језик, и у Босни и на другим територијама бивше Југославије.

Извор: СРБИН.ИНФО

Ознаке: БиХ, Слободан Јарчевић, Срби, српско национално питање