Прочитај ми чланак
Пише: Драгомир Анђелковић
У вези са Вучићевом посетом Москви, појавило се у нашим медијима много информација о предстојећем унапређењу српско-руске војне сарадње, односно о великој модернизацији наоружања Војске Србије. Добро обавештени извори тврде да без обзира на поједина медијска претеривања иза свега уистину стоји већ умногоме дефинисан реалан програм опремања и додатне обуке наших оружаних снага уз свестрану помоћ Руске Федерације.
У таквим околностима одједном почињу да се оглашавају амерички и НАТО „лидери“ – који су до јуче тврдили да је Хрватска на путу да постане регионална војна сила, односно у том циљу су настојали да је наоружају – и хвале нашу војску те позивају на интензивирање њене војне сарадње са њима.
ЗАПАДНЕ ПОХВАЛЕ
Са разних (западних) страна ових дана стижу признања нашој војсци при чему се истиче квалитет њеног људског фактора. Американци чак кажу: Од Срба учимо да се ослонимо на људски фактор уместо примарно на технологију. А генерал-потпуковник Фредерик Бен Хоџис, командант Копнене војске САД за Европу, позива Србију да своју војску масовније ангажује у мировним мисијама, односно каже да ће у предстојећем периоду тзв. Међународна заједница заједница тражити још више начина како би могла у том погледу да ангажује Војску Србије. Уз то високи амерички војни званичник каже да се Војска Србије већ обавезала на многе заједничке војне догађаје са САД и НАТО у наредној години.
Укратко, САД и НАТО покушавају да убрзано повећају ниво своје сарадње са српском армијом и тако, стиче се неодољив утисак, умање расположив простор за њену кооперацију са оружаним снагама Русије. Није искључено да ће нам под релативно повољним условима бити понуђено неко наоружање како би био миниран очекивани аранжман између Београда и Москве који има за циљ опремање наше војске савременим руским оружјем. За Запад је мање битна амбиција Загреба да нас у војном погледу засени од намере да Србија буде у сваком погледу, а поготово војном, што више одвојена од Русије.
ЗЛОУПОТРЕБА ОУН
Ради тога ће акценат још наметљивије бити стављен на што опсежније увлачење Србије у разне мисије у којима Запад има доминантну улогу. Највећи промотер јачања присуства тзв. Мировних снага у турбулентним регионима света су САД. Та суперсила покрива око 30 одсто трошкова плавих шлемова, чији укупни годишњи буџет достиже око 8,3 милијарди долара, односно у мировним мисијама има ангажован велики број припадника својих оружаних снага. Ради се о томе да је Вашингтон после пада Берлинског зида у великој мери успео да злоупотреби ОУН у свом геополитичком интересу – што смо ми итекако болно осетили – а наслеђе те врсте је и даље присутно на разним пољима, а поготово у војној сфери.
Америка не одустаје од покушаја да у свом интересу промени концепт деловања снага УН, па тражи да војне мисије те кровне међународне организације добију, како се евроатлантским језиком еуфемизама каже, „робуснију улогу“. То срећом неће проћи јер су друге силе ојачале у поређењу за мрачним 90-им годинама прошлог века када је западна превласт била на врхунцу. Како је у вези са наведеним америчким захтевима у релативно недавно рекао индијски премијер Моди: „Уколико неко тражи војнике који ће да, кад оду на терен, уђу у сукобе, нека изнајми плаћенике и не рачуна на војнике УН. Ако се мировњачки задатак постави као наметање мира, онда за то нема оправдања у Повељи УН.”
Уз Индију и Кина настоји да све активније парира америчкој политици злоупотребе идеје мировних снага УН. Она већ сада има готово 3 хиљаде људи под заставом ОУН, а планира да их ангажује и знатно више, односно да у наредним годинама уложи озбиљна средства за обуку и опремање трупа земаља Африке блиских Пекингу како би се оне, под неформалним покровитељством Кине, свестраније укључиле у међународне мисије. Ту смо стигли поново до нас. Очито се велике силе и на пољу међународних мисија надмећу и тако што у њих укључују у својству ментора друге земље као свој незванични пратећи „војни оркестар“. Американци, познати по својој геополитичкој бруталности, очито нас у том светлу виде као своје вазале.
ОКУПАЦИОНЕ РЕФОРМЕ
После 5. октобра 2000. године нашој војсци је од стране постмодерних окупатора сукцесивно наметан модел реформе који је имао за циљ да је свете на ниво вазалног контингента. Она није замишљена као оружана снага која треба да брани Србију и њене националне интересе већ као НАТО прилепак који би био слат где воћство тог опскурног пакта процени да му је најкорисније. НАТО креирањем накарадне косовске квазидржаве испровоцираним искораком Србије ка војној неутралности, такав план, односно тихи ход ка атлантским интеграцијама, ако и није баш потпуно замрзнут, умногоме је отежан. Но, стратези западног неоколонијализма не дижу лако руке од оних које су маркирали као свој плен.
Одржање стања српске војне зависности се одржава инсистирањем на све значајнијем учешћу Србије у војним мисијама ЕУ (а не заборавимо та Унија је цивилно крило Атлантске алијансе) као и мисијама УН у којима САД имају доминантну улогу. И не само то, намера је и да се на друге начине, пре свега у вези са учешћем у разним НАТО војним вежбама, Србија што јачим ланцем веже за тај блок, односно дистанцира од њему конкурентских сила а пре свега Русије чија моћ осетно допире и до нашег региона, а она делује као наш потврђени пријатељ.
(БЕ)СМИСАО ВОЈНЕ САРАДЊЕ
Да се у светлу реченог осврнемо на саму сврху учешћа у мировним мисијама од стране малих земаља. Да оставимо на страну фразе о пружању доприноса светском миру. Добро знамо колико наводну борбу за њега злоупотребљавају западне силе. Међутим, путем учешћа у мировним мисијама и релативно мале државе могу да учврсте своје везе са великим силама и другим земљама, односно ојачају свој међународни престиж и на тим основама капацитет за реализацију својих националних интереса. Но, видели смо да баш оне земље које су најгласније у позивима Србији да са њима учествује у међународним мисијама, најбруталније раде против њених националних интереса. Сетимо се само недавног гласања за чланство Косова у УНЕСКО-у, па ћемо видети да су наши лажни НАТО „пријатељи“ ту деловали против Србије.
Зар онда има смисла да ради њиховог ћефа годишње ангажујемо око 500-700 војника и официра широм света, односно из нашег скромног одбрамбеног буџета издвајамо нешто мање од 10 милиона евра? Нема! Другачије би стајале ствари када би ту могли да се значајније ангажујемо на основу стратешког партнерства са потврђено пријатељским силама. Али, на жалост, Кина још није ни адекватно геополитички присутна у нашем региону, нити је остварила своје намере у вези са потискивањем атлантске доминације у мировним мисијама УН. Што се Русије тиче она се њој опире на други начин – маргинализовањем и УН међународних мисија, и своје улоге у њима.
РИЗИК И СПАС
Све у свему јасно је да нас Американци не зову у разне мисије, нити желе да интензивирају са нама војну сарадњу да би нама било боље. Ако ни због чега другог то чине како би нас и тако одржали у стању постмодерне окупације, а добро видимо – од отмице Косова до сталног западног поткопавања Републике Српске – колико је она за нас лоша. С друге стране и даље се налазимо у зони западне превласти. Она није више безгранична као раније, али је и даље осетна, те нам Вашингтон, Брисел, Берлин могу направити много проблема, како на унутрашњем плану (изазивање опасних политичких тензија), тако и на спољњем (притисци).
У таквим околностима наша политика балансирања, и са војним елементима које неминовно има, није бесмислена. Но, само ако је схватамо као начин да купујемо време док полако настојимо да се извучемо из окупационог стиска. То значи да је сада тешко прекинути војну сарадњу са НАТО силама, али и да је сумануто њу посвећено развијати или на начин како то оне желе а у вези са мировним мисијама значајније трошити оскудне ресурсе Србије. Опет, битно је на одмерен али енергичан начин развијати сарадњу са Русијом. Разуме се то ће изазивати негативне реакције на Западу, али неће пружати превелики простор за агресивније деловање против Србије. При томе несумњиво постоји ризик да Вашингтон и Брисел ипак на нас крену „ђоном“, али ако њега не преузмемо осуђени смо на тихо труљење које ће нас свакако пре или касније одвести у пропаст.
ТРЕНУТАК ОДЛУКЕ Да то избегнемо, између осталог, важно је да се форсирано реализују начелно договорени аранжмани са Русијом. Ако српска војска ојача а Београд зацементира своје политичке и војне везе са Москвом, и Запад ће се према нама другачије понашати. Вероватно ће нас и још више посматрати из негативне перспективе, али имаће много мање могућности да нам науди. То важи и за нацију, али и владајуће политичаре које западни протектори у покореним земљама повремено одстрељују и када су кооперативни. Чисто да се не осиле!
Надам се да је официјелни Београд тога свестан и да се не игра са оним што је договорио у Москви. За Србију а богами и њега било би фатално да је целој ствари приступио сако како би подигао свој преговарачки улог са Западом и тако убрзао тзв. ЕУ интеграције, ради којих би у неком моменту одустао од јачања војне сарадње са Русијом.
Она за Србију нема тактичку већ стратешку улогу, док војна сарадња са Западом, ако се ствари посматрају из државно конструктивног угла, може да има само функцију куповине времена, и са њом је бесмислено да се оде предалеко. Они који су на Србију и српске земље вршили класичне агресије а и даље спроводе мирнодопске – да то поновим – сигурно нас не позивају да заједнички делујемо да нама буде боље већ како би очували или чак и продубили тековине свог деценијског антисрпског деловања. Сетимо се тога увек када се говори о разним видовима војне сарадње са НАТО силама!
(Печат)
