Република Српска је реалност. Босна и Херцеговина је вештачка. Албански народ на Косову и Бошњаци су пошли у рат са оваквим књигама, ми ову пишемо без таквог оптерећења, тврди за Спутњик историчар Чедомир Антић, који је заједно са професором Ненадом Кецмановићем аутор књиге „Историја Републике Српске“.

Историографија, социологија и политикологија су далеко одмакле у истраживању најновије историје српског народа, али није постојала синтеза која би целовито представила историју Републике Српске и Срба у БиХ, па је то, како каже аутор, био основни разлог за настанак овог дела.

Антић подвлачи да су се Срби у БиХ нашли у чудном положају да немају целовиту историју ни рата ′90-их ни Републике Српске.

„Српски народ у БиХ се еманциповао од Босне и Херцеговине на начин на који су се Хрвати поставили према Југославији, а тим отклоном су се на неки начин одрекли доброг дела сопствене прошлости. Тако да је у прегледима историје српског народа из БиХ он углавном поистовећиван са Србијом и са Србима из Србије. За то време Бошњаци, и делом Хрвати, преузели су средњовековну историју Босне малтене као своју“, каже Чедомир Антић на почетку интервјуа.

На шта конкретно мислите кад кажете: одрекли су се сопствене историје?

— То значи да је осим раздобља под Турцима и 20. века у принципу све остало запостављено. Друго, сваки преглед историје РС почињао је са 1990. годином и парламентарним изборима. Зато што одржавамо привид југословенског и српског јединства из доба Југославије и не стварамо неку нову идеју националне интеграције и кад, притом, имамо специјалне везе и кад мање-више функционишемо као једно друштво по много чему — свим тиме идемо у прилог онима који су на полузнању или незњају о БиХ заснивали политику великих сила. Било је, наиме, политичара из САД и земаља ЕУ који су тврдили да Срби треба да оду у Србију, да не треба да живе у Босни.

Према томе, питање аутохтоности Срба у БиХ, које је несумњиво у историографији, није било поново потврђено у некој синтези о историји. Несумњиво је да је српски народ један и недељив, а да је српска нација јединствена. Али, такође је несумњива чињеница да су Срби полицентричан народ, да је било више центара, и да је била велика грешка у прошлости кад смо ту чињеницу пренебрегавали.

Дакле, то није само историја последњих 20 година?

— То је историја земље, тих области и кад није постојала Република Српска, то је историја народа, пре свега српског, али и других који су ту живели. Дали смо преглед историјског развоја, првенствено становништва и друштва на тим територијама од старијег каменог доба до терористичког напада у Зворнику, априла ове године.

Рекосте да је српски народ један и недељив. Да ли се историја Републике Српске у нечему разликује, и ако се разликује у чему се разликује, од историје Србије?

— У Србији је до поделе између елита и народа дошло тек осамдесетих година 19. века, а у БиХ је до тога дошло много раније. У међуратном периоду Срби су као најбројнији у БиХ имали две подједнако моћне странке, од којих једна представља народ а друга елиту. То је довело до тога да Срби све до Другог светског рата и до геноцида, немају јединствену политику. После геноцида су, захваљујући исходу светског и грађанског рата, приграбили комунизам, да би онда са стварањем све самосталније Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, били маргинализовани.

Срби у БиХ су, за разлику од свих других крајева где су се борили за своја права, радикално променили политику. У свим другим областима Срби су прихватили југословенски модел. У Хрватској су до јануара 1992. и до Венсовог плана, и српски народ и елите мислили да ће преузети власт и да ће се поновити 1945. У Републици Српкој су, да би спасили народ и део земље на којој тај народ живи, били спремни да поднесу велике жртве. Да жртвују Југославију, да чак прихвате независност Босне — што су учинили Кутиљеровим планом, и коначно, прихватили су да се одрекну Сарајева, највећег српског града после Београда. То је био знак спремности на прагматичну политику и на опстанак. То нисмо бранили ни у Црној Гори, ни на Космету, ни у Хрватској. Зато смо на тим просторима и пропали.

Да ли сте се, као историчар, бојали сувише мале дистанце од 1992. кад сте правили ову историју?

— Желео бих да ми овај посао наставимо тако што бисмо га проширили, јер Република Српска то заслужује и њој је потребна велика синтеза, а ово досад је класична историја. Управо због питања дистанце било је битно да се напише и нешто опширније. Тамо где нисмо били сигурни, где нисмо имали изворе, односно нисмо имали свежа документа, тамо смо представили шта се зна. Треба рећи да класична дистанца није ни потребна, с обзиром на чињеницу да о временској дистанци говоримо пре свега због архивских докумената. Међутим, кад је реч о раздобљу до 1995. године, сви ти документи су отворени због Хашког трибунала. Кад је реч о раздобљу после 1995, морали смо да представимо политички живот Републике Српске који је јако буран, али смо настојали да стварима приступимо несензационалистички и непристрасно.

Доживели смо да и Милошевићеву биографију и историју Србије у доба Милошевића напишу прво социолози и политиколози, па тек онда стидљиво историчари. Ја сам британски ђак и један мој професор је говорио да је прошлост све оно о чему говоримо и да постоји легитимно право историчара да о томе пишу. Ово је време у коме ако не пишемо о историји, нестаће историја.

Како ћете одговорити онима који ће рећи да ово није историја и дело историчара већ да је у сврху политичке агенде Милорада Додика, председника Републике Српске?

— У првој половини 19. века Пушкин је написао књигу „Историја Пугачова“. Читава јавност је била шокирана. Говорили су како је могуће да један такав разбојник и побуњеник може да има своју историју. Пушкин је сматрао да може, и историја му је дала за право. Дакле, Република Српска је реалност. Босна и Херцеговина је вештачка. Та реалност је просто више од 80 одсто капацитета једне државе. Теже би било написати историју Босне и Херцеговине, а да притом не пишете историју Републике Српске и Федерације БиХ. Албански народ на Косову и Бошњаци су пошли у рат са оваквим књигама, ми ову пишемо без таквог оптерећења. Ова књига није књига мржње и писана је на потпуно научној методологији. Отворена је и неко може да напише противкњигу. А оно што знам да не може нико, јесте да негира Републику Српску. Ово је још једна потврда стварности.

Извор: rs.sputniknews.com

Ознаке: БиХ, Република Српска, Срби, Чедомир Антић