Недавно сам од једног човека на свој мејл на сајту vladimirdimitrijevic. com примио електронску пошту. Човек каже да годинама чита моје текстове, и да се, умногоме, са њима слаже, па је решио да своја размишљања подели са мном, сматрајући да ћу имати разумевања за њих.

Писмо ми се одмах учинило важним и написаним из дубине бића. Схватио сам да превазилиази оквире личне необавезности, и да поставља општа, насушна питања. Решио сам да на њега реагујем – али не својом пукошћу, него текстовима умнијих и угледнијих. Јер, питање богослужбеног језика и мене, већ годинама, привлачи и мучи. Међутим, пошто је ствар општа, и пошто тражи саборна размишљања и решења, пало ми је на памет да писмо овог човека (који, узгред буди речено живи у нашој дијаспори) објавим, да би читаоци могли да знају на шта реагујем текстовима који ће уследити. ОВО ЈЕ ЊЕГОВ СТАВ, НАРАВНО; АЛИ, ПОНАВЉАМ – ПО ДУБИНИ И ОЗБИЉНОСТИ У ЊЕМУ ИМА НЕЧЕГ ОПШТЕГ, НЕЧЕГ ВАПАЈНО НАШЕГ. Чак и ако се човек не слаже са свиме, истинтост постављеног питања, ЊЕГОВ ТОН, не долазе у питање. Ево, дакле, тог писма:

ПИСМО ЧИТАОЦА         

„Нешто сам размишљао о свеукупној српској пропасти последњих четврт века, и запањила ме је готово потпуна подударност ове непрестајуће катастрофе са напуштањем црквенословенског језика у богослужењу. Позната ти је латинска изрека ceteris paribus, илити „all other things being equal“, а управо то ме је највише и запањило. Српска историја је пуна и препуна катастрофа, разноврсних казни Божијих, али колико ја знам, након свих  тих катастрофа долазило је до, макар делимичног, оживљавања, опоравка, чега год. Српска земља је опет рађала људе (не у смислу броја, него – људе, људине), стваран је неки квалитет, бар на неком пољу. Да узмем за пример чак и други светски рат. Катастрофа је била свеобухватна, трајала четири године, после тога је опет дошла нека друга, комунистичка катастрофа, и, иако је црква била крајње стешњена и народ намучен, ако ништа друго, школовали су се неки стручњаци, у разним областима, стваран је неки квалитет. Па и у књижевности, поезији, музици, сликарству, било чему. Стварано је нешто, негде. После првог светског рата, подобно томе, дошла је југословенска катастрофа, али стварање квалитета у многим областима није престало. 

После сваке друге катастрофе у српској историји било је подобно томе. Ових последњих четврт века, то је први пут да је пад свеобухватан, свеукупан, а без трачка светлости са било које стране.  Осим из Русије, али јадни смо ми ако смо потрошили све унутрашње разлоге за постојање, па треба неко и да живи за нас. Као да је овај пад, овај садашњи полом, квалитативно другачији. Е, ако је тако, шта би га онда могло узроковати, а што је различито од узрока свих других полома?

Ако су греси – Срби су их имали, псовку – имали, богохуљење – имали, чак и екуменизам – имали (нпр. још у време светог владике Николаја, доохридски период; да и не спомињемо у краљевини Југославији „штросмајеровдан“ и сличне лудости), неслогу, издају – имали… и да не идем даље. Сви замисливи и незамисливи греси су већ били ту, и казне су долазиле, пролазиле или остајале, већ према гресима. Али је увек, без изузетка увек, било и квалитета, било је тог неког најдоњег камена на коме се Србин у себи осећао Србином, знао на шта може да се позове, имао неку мистичну везу са својим народом, па чак и „поштени“ (заблудели) комунисти. Јер је и међу њима дефинитивно било морално поштеног света. И то крајње поштеног (лично знам примере). А ево данас, и међу номиналним националистима, православцима, много је крајње неморалног света „којих би се марва застидела и вепрови дивљи посрамили„. 

Дакле, да не дужим… Једина суштинска разлика која ми пада на памет, једино што је другачије у последњих четврт века је потпуно напуштање црквенословенског језика у богослужењу. О значају црквенословенског мислим да нема разлога да причам, јер верујем да смо истомишљеници. Кад се дрвету секу гране, оно поново расте; кад се засече корен, готово је. Црквенословенски је и корен нашег дрвета, и сидро нашег брода. А сидра више нема. Наравно да се може молити и на српском, али уз потпуно сечење корена, чак и та молитва постаје чардак ни на небу ни на земљи,  тј. „Београд на води“. И вероучење, и догматика, и све друго – ако је  повређен корен, нема на чему да се држи. А ако је у питању сакрални корен читаве нације – онда више нема на чему да се држи ни једна упоришна тачка у друштву. А као да се управо то и дешава. Свеобухватно рушење свега одједном, а почевши од цркве. Али као да је почетак рушења цркве ту,  у напуштању свештеног језика, нашег сидра, нашег „уземљења“, то јест по принципу ceteris paribus, ако изузмемо све оне методе рушења које су већ биле присутне.  

И још нешто, а ти не замери молим те. Светог Јустина Ћелијског искрено поштујем, и као свеца и као чудотворца, и надам се да ми неће замерити ове речи. Погледај разлику између светог владике Николаја и светог Јустина Ћелијског (опет кроз призму односа према црквенословенском). Индивидуална светост – можда разлике и нема. Обојица су горостаси, наравно Николај ипак већи. Али готово идентични. Догматски, Јустин је чак испред, јер никад није ни имао „ране радове“, у којима је било неправославних елемената (као код св. владике Николаја). Он је сав – православан.

А опет… Међу познатом духовном децом и поштоваоцима св. владике Николаја, колико знам, није ни позната некаква издаја или скретање са пута. Они су били со српског монаштва, со српске цркве, која ју је одржала у богоборно време. Чак је и св. Јустин међу њима, као највећи међу директним или индиректним духовним потомством светог владике. А духовна деца св. Јустина…  Мислим, наравно, на ову четворицу епископа… Катастрофа, духовна проказа српске цркве. Како је то могло да се деси? Хајде да један падне, или двојица, али како сва четворица, сваки на свој начин? 

И још нешто, а ти извини још једном, много ме тога дуго времена мучи, а нисам имао са ким да поделим. Зар није утицај аве Јустина или његових ученика на крају довео до превода Бога Слова, Бога Речи, као Бога Логоса у српском издању Светог писма (св. јеванђеље по Јовану, глава прва). Зар то није прворазредни апсурд? Да најважнија реч, најважнијег стиха, најважније главе, најважнијег јеванђеља, најважнија реч читавог Светог писма, не може да се каже на свом језику??????? Зар не би онда српски језик био бескрајно сиромашан, убожјак међу језицима? Да немамо реч за – Реч? Да морамо да зајмимо најважнију реч из грчког, а да је сами уопште не разумемо?

Зар не би онда тако урадили и св. Кирило и Методије, зар не би тако било преведено и на латинском (где је, као што знаш, Verbum), и на свим другим језицима. Да само српски, између свих других језика, нема своју реч за први стих светог јеванђеља по Јовану? И, без даљег осврта – али зар није једина друга земља у стању подобном српском – Бугарска? А, гле – и они су се „решили“ црквенословенског. То јест себе. Елем… Нисам могао краће. Ако ти није тешко, одговори. /…/       

Мислим да су новотарије само један део тог проблема, да проблем црквенословенског надилази све то. Већ кад су за свештенство почеле да се издају књиге са црквенословенским текстом написаним српском ћирилицом (линија мањег отпора, и то до крајности), што се код Руса ради само за лаике који тек уче и молитве и језик, већ је тиме било урађено више од пола посла… Јер ни свештеници нису заиста знали свештени језик, па што би ико други. Али мислим да проблематика надраста и то. Јер, све основне преводе на црквенословенски сачинили су превелики светитељи. То је као покушавати да поново преведеш Септуагинту. Зато је Грци и не дирају. Можда звучи већ помало досадно, али мислим да се проблематика не завршава ни ту! Има ту нешто мистично, нешто што је света тајна, што обухвата али и превазилази све до сада наведено. Нека жила куцавица која је засечена.

Најречитији Србин, пре и после светог Саве – свети владика Николај. Врхунски, псалтирски израз, речи које би могле да се напишу у Светом писму и да се не примети разлика. „Средио Псалтир за народну употребу“, али га није поново преводио! А могао је, да је требало. Вуков Нови завет такође није дирао, а могао је, да је требало (узгред, мени је Вуков превод четворојеванђеља несравњено бољи од синодског – не само због недопустивог мењања речи „душа“ у „живот“ и „Јевреји“ у „Јудејци“/као „Срби“ у „Србијанци“, што уопште нема исти смисао/ нису „Јудејци“ рекли „крв Његова на нас и на децу нашу“, него Јевреји, као што се ни Бог не „разгневи на „Србијанце“ и  на њихова сагрешења“, него на Србе/; већ и због опште лепоте и течности израза; парцијалним мењањем целине се нарушава не само целовитост него, по правилу, и лепота израза). 

И још нешто… Не знам да ли си са тиме упознат (велика већина људи није), али сви древни преводи Светог писма (грчки/Септуагинта, латински, црквенословенски) су, из побожног поштовања према свештеном тексту, преводили реч за реч! И – десило се чудо Божије: највеличанственији преводи су управо та три (на западу, истоку и југу)! Најпоетичнији, најсавршенији – а кад се „људским силама“ нешто преводи реч за реч, по правилу буде рогобатно. Као ране верзије гугл транслејта. Напишеш црквенословенски текст испод грчког, напишеш испод њега латински, и у рецимо 98% случајева (осим кад због духа језика баш никако не може), ред речи у реченици је непромењен. Јер су веровали да је Бог знао зашто је тако ставио, и да је светиња не само у смислу, него и у структури, у реду речи, у редовима и између редова.

 Стицајем околности, приметио сам да је тако нешто рађено све до најновијег времена – рецимо, шпански превод Вулгате, који се зове Торес-Амат, прва верзија из 1834. мислим, па ту Псалтир можеш да читаш паралелно са црквенословенским (или грчким, или латинским)!!! Изрази, ред речи итд… А савремени „Торес-Амат“ – (и даље га зову Торес-Амат, иако није!) мења све живо. Ок, можда је смисао претежно у реду (иако на многим местима није – „душа“ у „живот“ итд, па „тога ради помаза те, Боже, Бог Твој…“, такве ствари су редом промењене, јер су изгубили духовни разум), али је општи „укус“ другачији. Као да је силу Божију заменила људска „премудрост““.

Такво сам писмо добио ових дана. И ако се човек не слаже са свиме што је у њему речено, ипак и ипак – ТОН ЈЕ ДУБОК И ПРВЕДАН. У наредним данима, биће одговор на писмо. И то одговор умнијих, ученијих, истинитијих од потписника ових редова.

Извор: БОРБА ЗА ВЕРУ

Ознаке: Владимир Димитријевић, православље, црквенословенски језик