У жутом режиму је било лако. Знало се ко је на власти и шта може да се очекује од антисрпске владе у Београду.

Данас, на власти имамо такозвану патриотску Владу, чији су представници за кратко време дали толико контрадикторних изјава, да је чак и најзагриженији гласач СНС до сада много пута себе преиспитао да ли је заокружио прави број на мајским изборима.

Јер, док се за српске медије председник Томислав Николић буса у патриотске груди, заклиње над Косовом и прети Европској унији са „српским условима“, у пракси ново политичко руководство Србије примењује противуставне споразуме за Шиптарима и припрема се за исуњавање немачког ултиматума.

Евроскептицизам Николић испољава само за домаћу штампу, док у интервјуу за „Волстрит журнал“ изјављује да је „свестан да Србија не може да уђе у ЕУ без договора са Приштином и истиче да за Србију нема другог избора осим чланства у ЕУ, што његова Влада жели“!

Поставља се питање да ли је народ са власти скинуо Бориса Тадића, како би му Томислав Николић такође пружио избор без избора – безалтернативни пут српског пропадања ка Бриселу, али под плаштом „патриотске Владе“?

Очигледно је да нова Влада планира да води две паралелне политике: једну имагинарну за патриотске гласаче (са националистичким изјавама) и другу реалну за Брисел и Вашингтон (чији ће се потези у две-три скривене реченице гурати на дно новинских стубаца).

Проблем је што управо Брисел и Вашингтон инсистирају да се косовско питање што пре реши (јер следи и војвођанско), а Томиславу Николићу биће све теже да пред патриотским гласачима жонглира са имагинарном и реалном политиком.

Ивица Дачић је посебна прича. Само у Србији је могуће да се премијер јавно залаже за одустајње од 25 одсто територије своје земље и да после тога и даље остане у фотељи. Тражи наш премијер такозвану поделу Космета, а заправо само неколико општина које никада нису ни биле Косово. Оно што се данас назива северним делом је Петар Стамболић и остатак комунистичког апарата отцепио од централне Србије и припојио „аутономној покрајини“ Косово, са циљем да се додатно ослаби Србија у послератној Југославији.

Ако је то план за Космет, који су напредњаци тако дуго и помпезно најављивали, онда је такозвана „националистичка“ влада себи натоварила на врат терет, од којег су бежале и многе издајничке гарнитуре – свесно одрицање дела територије. Нажалост, добар део хедонистичких Срба данас би и прихватио поделу Космета као „решење“.

И ту је заправо и највећи проблем. Док се на западу Европе дижу велики социјални немири и јача евроскептицизам, Срби мирно гледају како им се разбија држава, повећава ПДВ, газе сва предизборна обећања… Не смета им ни наметање лажног система вредности преко геј параде, ни што држава у сарадњи са тајкунима изазива несташице уља (ускоро и млека). Навикли смо да ћутимо, због чега је досовски режим и владао пуних 12 година. Управо на то рачуна и актуелни политички врх.

Уз флерт са Русијом (за добар рејтинг код гласача), који је по свему судећи више очајнички апел за било какву финансијску помоћ из Москве него стварна намера Србије да започне стратешко партнерство, „ослободиоци“ од жутог режима планирају да Србима продају лажни патриотизам за још једну изгубљену деценију, баш као што су нам ДОСманлије продавале лажну демократију од 2000. године до данас.

Неко ће рећи, чекајте, тек су дошли на власт, они само купују време, све је део тактике, похапсиће лопове… Дај Боже. Сваки истински патриота би највише волео да га ова Влада демантује и докаже да није тројански коњ Запада! Ипак, ближа и даља историја нас је научила да баш и немамо много разлога за оптимизам. Лажне демократе су под плаштом демократије покрале Србију. Остаје да се види шта све можеш у Србији као лажни патриота…

Алексеј Димитријевић