Прочитај ми чланак
На судбину Миланке Савић, српске Јованке Орлеанке, ово друштво мора увек да се подсећа, отуд и најновија књига „Милунка Савић витез Карађорђеве звезде и Легије части“, аутора Видоја Голубовића, Предрага Павловића и Новице Пешића.
Ова књига објављена је у издању Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, новосадског „Прометеја“ и Радио-телевизије Србије.
– Чудесна је била храброст једне жене, већа од оне коју су имали њени мушки савременици, а, с друге стране, била је тако маргинализована од своје државе и тако цењена од страних војних ауторитета. И што је посебно страшно и поразно, Милунка је годинама тако заборављена. Према истраживању које је урадио РТС пре две године, чак 90 одсто испитаника није знало ко је Милунка Савић, нити им је њено име било шта говорило – каже Видоје Голубовић о мотивима аутора и издавача ове књиге.
Милунка Савић, добровољац балканских ратова, па Првог светског рата, у војску се пријавила као Милун, подвијене косе и утегнутих груди, представљајући се као мушко јер жене нису примали.
– Била је рањена четири пута, небројено пута доказала храброст, носилац Карађорђеве звезде и француске Легије части, када је, између два светска рата, поднела захтев за пензију, није јој признат борачки стаж јер је била жена. Дали су јој само неки плац на Вождовцу, у то време периферији града. Огромна је неправда према њој учињена од оних власти пре и оних власти после Другог светског рата, када је радила као чистачица – додаје Голубовић.
На иницијативу њених сабораца, од 1929. Милунку су запослили као чистачицу канцеларије директора у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Пензију је стекла само на основу тога. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге, а где је бринула о тридесетак деце…
Недавној промоцији књиге присуствовала је и унука њеног рођеног брата Милана, Драгица Николић.
– Обележила је моје детињство, а као дете једну зиму сам провела код ње – каже Драгица Николић.
Она поносно додаје да је последња у породици која је рођена у истој кући у којој и Милунка, у селу Копривница.
– Тешко се живело: сиромаштво, заосталост… Милунка је често долазила, доносила нам оловке и играчке које су нама биле огромна радост. Имала сам шест година кад ме је повела возом у Београд. Први пут ме одвела у зоолошки врт, у позориште! Можете замислити дете које је рођено у забитом селу, које до тад никад није видело ни воз, да се нађе у позоришту. Нема тих речи које то могу описати – сећа се Драгица Николић.
Она каже да Милунка никада није хтела да говори о ратовима ни о неправди која јој је нанета.
– Била је разочарана, али се није жалила. Тек понекад, кад је ми деца опхрвамо да нам покаже ожиљке од рана, пристајала је да нам изађе у сусрет. Била је ауторитативна и хумана, умела да командује, али и да воли. И била је врло поносна, није хтела никог ништа да моли. А за друге, све би учинила… Зна се да је уз своју ћерку подигла још три девојчице и хранила, школовала, бринула о тридесетак деце. Причао је отац да је једном дошла у село, украла му прасе да би хранила ту децу! На леђима га је однела до Бруса, а онда неким возом до Београда… – сећа се Драгица.
Извор: Блиц
