Након биланса у Генералној скупштини ОУН, с обзиром да је већ одмакао новембар месец, можемо полако почети извлачити одређене закључке након ове, у финишу смо календарске 2015. године.

У овој календарског години, Србија је наставила оним трасираним путем не само од неколико претходних година, када је и установљена напредњачка власт, већ заправо по својој суштини са целокупним континуитетом Постоктобарским. Свака од ових петнаест постоктобарских календарскх година, заправо мање више лични једна на другу: у медијима и јавности учествујемо у великим реформама, великом и вишеструком напретку практично у свим областима друштва, истина са одређеним ту и тамо „камичцима у ципели“, али просперитет и светла будућност су ту са нама у свакодневници, а то тек није ништа у односу на ону светлост и добитке који нам следе, с обзиром да нас највећи део бенефита чека у долазећем времену.

Важно је да смо посвећени (неолибералним) реформама, ужицима демократског плуралног живота, тржишној утакмици на свим пољима, окајавању својих греха до дубоко уназад у историју, а о новијим догађајима да не говоримо, и успеси и бенефити ће доћи, они су ту већ присутни, само их ми не примећујемо довољно из своје перцепције. И једнако је живот у информативним каналима и медијима које смо гледали, аналитичарима које смо слушали, временом постајао готово исти, блистав и леп, само је наша свакодневница остала све тамнија и све другачија од тог нестварног света „других“, који су ту око нас, или макар тако кажу медији, аналитичари, политичари, страни комесари и високи представници.

Временом су највећи део нас почео да верује да му та срећа, вера у реформе, позитивни бенефити, и они који временом долазе, измичу, да смо специфично, и из ко зна којег разлога неуспешни, далеко од тог света, који из својих недокучивих висина, тако лепо сагледавају и виде, политичари, аналитичари, разноврсни експерти, а изнад свега и боље од свих уређивачи информативних програма телевизија са националном фреквенцијом и тиражних новина. Временом смо постиђени у свом свету просечности, и чак неуспеха, сазнавали, да највећи део, а по неким показатељима, готово сви, наши рођаци, познаници, колеге на послу, такође живе у једном сивом, свету пуном одрицања и скромности, негде и праве немаштине, и што је најжалосније, свету који даље тоне, и где светлост успеха и раста остаје резервисана, нарочито током вечерњих часова, за блиставост студија водећих телевизија, водитељки и водитеља, политичара (редом успешних), аналитичара, експерата и страних представника различитог, увек наредбодавног и узвишеног нивоа.

Ту нашу неуспешност, просечност, и чак очигледно назадовање, скривали смо у почетку, заправо годинама, од наших рођака, суседа и колега, све док нисмо сазнали да заједно сви припадамо, али по медијима, вероватно усамљеним и издвојеним групицама мохиканаца, који се „не сналазе у транзицији“, који „немају предузимачку вештину“, али смо и даље ћутали, или о томе говорили само у затвореном нашем кругу, да нас скептицизам и наша неуспешност не би „угрозила реформе и реформски курс“, помутила задовољство и сјај, огромне већине која је добитник ових подухвата. Само огромне већине коју ми не познајемо, а можда је никада и нећемо упознати, која живи у неком лепом свету, пуном напретка и живости, са којим одржавамо контакте и комуникацију, само преко масовних медија, највише другог вечерњег дневника, и обраћања високих државника, министара, успешних привредника и изнад свега реформатора, који су некако управо увече највише имали времена за обраћање нама, обичним смртницима, ваљда што преко читавог дана, напорно раде да би ми уживали у таквим благодетима и узлету, о којем смо сазнавали у њиховим обраћањима и у јавним медијима.

Из тог Постоктобарског елитног света, сазнали смо, да су нам САД, Британија па и Немачка, наши највећи савезници, који брину о нама и просперитету наше државе, и у исто време те нама драге силе, користе и брину врло мало, или безначајно, о нашим високим политичарима, друштвеној и културној елити, која се ето, као пасторче, жртвује и одриче свега, па и таквог конфора да буде по вољи, или недај Боже бенефиту ових великих и сјајних сила, само да би широке масе, и ми сами, могли да напредујемо и осетимо све благодети. А тек држава, па за њу се они и боре, она расте, развија се, отклања дугове, отвара нова радна места, погоне и ауто путеве, брзе пруге и нестварне аеродроме, развија индустрију, а тек бродоградњу и јача своју сувереност о којој брину снаге безбедности, у које се поред мушкараца, све више укључују и жене, које тако шармантно делују на војним парадама, у свечаним униформама и са оружјем најновије производње.

Ако смо ми традиционално били ратнички народ, где су углавном само ратовали наши мушкарци, каква је тек сада наша војска, где су у њу укључене и жене, како се пре Шутановца, Тадића и Вучића као министара одбране, то раније нико није сетио од војсковођа, политичара, великих реформатора, имали бисмо далеко више успеха, какаву будућност тек очекује наша армија. Зашто се мушкарци не би бринули о деци, које је ионако све мање (постоктобарске власти су ослободиле жене труднице многих „непотребних“ привилегија, јер се званичници залажу за равноправност полова и на ова начин. Због смањења популације за око 30000 годишње због негативног прираштаја и још толико због исељавања у друге земље, решавамо проблем незапослености који ће нам за четврт века омогућити да, паралелно са успешним одвијањем реформи у свим областима, смањимо становништво Србије и за трећину. То не би требало да нас брине јер наши евроатлантски пријатељи управо Србију виде као светионик слободе, и сабирни центар за милион – два Арапа, Авганистанаца и других нам пријатељских традиционално народа који ће овде бити сконцентрисани да би помогли осталим земљама ЕУ око овог питања, што ће наравно бити важан поен на нашем европском путу ка чланству у Унији.

Што се тиче армије, стога сада имамо професионалну, малу армију, која је препусила границе полицији и пријатељским силама, попут Америке, и где војна музика и жене официри чине њен бољи део, као што и министар одбране традиционално заузима врло важно место у управљачкој елити.

Зато смо могли великодушно да тенкове и аргиљеријксе системе претопимо у железари, коју смо ионако преустили нашим највећим савезницима, како то тврде сви аналитичари, политичари и експерти на свим меидјима који су доступни, сем пар њих, оних провинцијских, који ионако увече имају сметње на везама и пријему и где обично гостују неки „антиреформски стручњаци“, који су каменчић у ципели свеопштих реформи.

Млађан Динкић нас је преко ноћи ослободио банкарског сектора, индустрије и производње, сконцентрисани смо углавном на увоз, од продатих банака и фабрика купујемо робу и задужујемо се, медији кажу да је то изумео велики реформатор каквог нисмо имали, а кога свесрдно препоручују приатељске силе, Млађа добија похвала и награде од наших највећих савезника и душебрижника Америке, Енглеске па и Немачке, а о оним глобалним да и не говоримо. Сви потоњи министри економије и финансија, и посебно премијери су одани наставку спровођења неолибералних Млађиних постулата, иако је неолиберализам као концепција и теоретски и практично пропао још пре седам година, али тако траже велике силе наши евроатлански савезници, а реализује постоктобарска елита.

Из свег овог готово страдијевско-сатиричног сна о коме је нешто већ писао и Домановић, полако се будимо и спознајемо стварност. Ако су како каже постоктобарска елита на власти нама Србима највећи савезници Америка и Британија, па зашто нам управо ове земље отимају Косово, подржавају диктатуру Ђукановића који се не мења на власти већ четврт века, али зато покушава да мења миленијумски идентитет Црне Горе чак ка антисрпству (једна од бројних болних, а неопходних „реформи“ коју од нас траже наши највећи савезници у Лондону и Вашингтону), раде на распарчавању и дезинтеграцији Србије, а у исто време подржавају централизацију Босне и Херцеговине чак контра Дејтону…Данас је захваљујући ничим ометаним неолибералним реформама у постоктобарској Србији наша индустријска производња испод 40 % оне од пре четврт века, задуженост земље је само након три и по године напредњачке власти (тачније напредњачко-спесовске) порастао за преко 50 % оног дуга који смо стицали више деценија, а продајом тако непотребних стратешких предузећа (срећом остало их је још безначајан број у нашим рукама) попут Телекома моћи ћемо да изградимо и национални стадион, пошто у претходне две цеценије нисмо имали запаженог учинка и у тој области.

Иако је у овој строго контролисаној јавности још увек више од половине грађана против новог закона о раду, предаје и севера Косова Приштини који је уз сва етничка чишћења и стране медијације и даље остао српски (зато ће најзад ваљда Бриселски споразум да ту ствар промени како очекују налогодавци), јер уз сва убеђивања не верује по том питању нешто у 5 : 0 како говори власт, даљег наставка неолибералних реформи, – а у актуелном Парламенту Србије такве ставовове не заступа ни један једини посланик, што је врхунац демократије и представничког плурализма, који ни Домановић данас не би могао адекватно да опише, јер у своје време није знао за ЦЕСИД, објективне аналитичаре, компрадорску елиту и стране налогодавце и префињене службе, нво, и професионалне новинаре и слободне медије чији је ово све заједно, несумњив резултат и велики учинак.

Грађани полако размишљају, ако је само у овој 2015. календарског години, Велика Британија уз Америку била иницијатор резолуције у ОУН о геноциду, дакле где би српски народ који је претрпео милионске жртве током ХХ века у геноцидима, а о томе нема разлога ни да се говори, па ни да се снимају филмови или режирају драме, дакле управо српски народ да се именује као геноцидан, плус ове силе су покренуле и подржавале покушај учлањења тзв. Косова у УНЕСКО. Обадва пута су се на том путу испречиле Русија и силе БРИКС, силе које упорно постоктобарска политичка и онај део (компрдорски) друштвене елите у Србији сматрају ретроградним и не много наклоњеним нашим егзистенцијалним интересима (уосталом о томе говоре и историјски уџбеници који пишу сорошеви стипендисти који ионако успешно руководе институцијама наше науке и просвете).

Није ни чудо да су након неизгласавања Косова у ОУН, у водећим медијима након уобичајене и широке хвале власти у Србији за овај ненадани и вероватно за неке од њих нежељени исход, на РТС одмах од свих опозиционих политичара да коментрише овакав догађај позвали прво Бориса Тадића чији је допринос одбрани КиМ у Србији можда тек нешто мањи од актуелне владајуће гарнитуре. Борис је наравно нашао велики и лак простор да каже и докаже да је његово залагање за КиМ у Србији било далеко веће него актуелне власти на челу са Вучићем, односно о томе смо сазнали доста у депешама Викиликс, које још никада по том питању нису споменуте у реформским медијима на територији Србије, а таквим тричаријама се само баве маргинални и изопштени интелектуалци, који ионако попут аутора овог текста, представљају камичак у ципели свеопштих реформи и пута у благостање постојеће политичке и друштвене елите у постоктобарској епохи.

За актуелну власт и стране, нама „наклоњене“ силе које бдију над постоктобарском Србијом, није споран њихов даљњи пут и потези, они су одавно задати и само се у тактичким варијантама могу модификовати, али се њихов укупан циљ (сламање Србије и српског фактора) не сме мењати. Главни проблем је спречавање постојања организоване, јасно дефинисане и међусобно повезане опозиције, која наравно сада не може бити у Парламенту јер су тамо само „црвени“ и „плави“. Зато се толика пажња усмерава на констатације да је патриотска опозиција, а Патриотски блок пре свега (а ту се највише зазире од ДСС и његовог новог руководства и концепта који се суштински супротставља постојећем стању и даје алтернатива) – дакле зато се толико енергије улаже да би се додатно појаснило грађанству да је то растурена групација, међусобо посвађана и без перспективе. Али да је „цар го“ показује и запитаност једне годинама старе особе из моје најуже породице, која свакодневно у својим пензионерским данима највећи део времена проводи испред тв, стално мењајући канале („желим да свестрано будем обавештена и зато гледам различите телевизије“), и која је симпатизер владајуће странке: „Како је могуће да гђа. Рашковић-Ивић на неким кратким снимцима које сам управо видела је и даље на челу ДСС и у тој странци, а СВИ медији су недавно известили да је избачена из те странке, а нисмо чули демант у вези тога нигде…?“.

Милиони наших обичних и слично „добро обавештених грађана“ који ревносно прате „разноврсне канале и програме домаћих телевизија“ се рецимо сада питају и како је могуће да су Британија и САД иницијатори и покровитељи свих реформи и постоктобарске Србије, „наши највећи а и премијерови савезници“, а да су само у 2015. години покренули резолуцију о наводном српском геноциду преко ОУН и потом покушале да учлане тзв. Косово у УНЕСКО, и оба пута се томе испречила Русија, силе БРИКС и земље са којима постоктобарска елитеа једва да и сарађује, и предпоставља их у исто време пријатељским силама и амбасадама енглеског говорног подручја. Немачка информативна агенција ДПА јавља у вези сукоба са листом Курир који иницира режим, а пре свега Информер и Пинк тв (оба гласила иначе у Црној Гори подржавају антисрпски диктаторски Ђукановићев режим примедба ДП), да „…Медији су постали део власти, па су, морали да учествују у кампањи премијера Александра Вучића, 80 одсто медија по налогу крије сваку критику власти те износе да је економски и социјални живот током кризе здрав…»

Дакле јавиле су се озбиљне пукотине у спознаји стварности (упркос монолитности медија и владајућих компрадора) у постоктобарској Србији, озбиљне и суштинске сумње тиште милионе грађана, који су у највећем били у једном програмираном полусну домановићевског типа страдије. Да ли ће патриотска опозиција успети да буде на нивоу историјског задатка и заједно са некомпрадорским, потиснутим делом друштвене елите покуша да створи алтернативу која ће одвести земљу ка луци спаса. Патриотска опозиција има много својих слабости и до сада имала прилично епизодну улогу у супротстављању постоктобарске концепције. Да је тако показује и актуелни сазив парламента, где готово да и нема ни једног правог опозиционог посланика, који би представљао милионе све незадовољнијих грађана.

Битка је почела, шанса постоји, она је знатно већа него почетком ове календарске године. Али само данак који смо платили у овој календарској години је предаја и полиције и судства Приштини као мали део оних 5:0 по напредњачком дијалекту постоктобарског званичног жаргона, потом земља је додатно задужена за неколико милијарди евра, угашене су и ослабљене многе успешне фирме, а додатних преко 30 000 људи је више умрло него што се родило, и још толико се иселило из земље, док сада имамо и новокомпоновани избеглички проблем са несагледивим сценариом. Може ли Србија да још коју годину даје овако тежак данак уколико не промени радикално курс.

А тек долази право странцима да купују несметано земљу у Србији, главни избеглички блискоисточни таласи, испуњавање даљих услова на европском путу, немогућност отплате све већих доспелих кредита на дугове странцима, распродаја Телекома, Електропривреде, даљи и екстрмнији пад демографски повезан са мултипликаторима континуираног негативног прираштаја у послдње две деценије….
Велики испит патриотске опозиције је у императиву да са једне стране мора да буде толико снажна да успе да замени и то по могућности што пре постојећу концепцију (или макар да освоји за почетак толико мандата да представља снажан корективни фактор властима, али ово друго само привремено, као међустепеница потпуног преокрета), а са друге стране да буде конструктивна и да понуди успешну алтернативу постојећем стању ка просперитету и опоравку.

У том правцу откуцавају последњи тренуци да дође или до радикалне промене постоктобарске концепције или да шанса за свеопшти прогрес – преокрет буде као озбиљна и свеукупна, у неопходном обиму, неповратно пропуштена…А то је циљ за који се вреди ангажовати и на свој начин борити, и то свако од нас..

Извор: СРБИН.ИНФО

Ознаке: Александар Вучић, др Драган Петровић, запад, патриотска опозиција, Србија, страни инвеститори