Прочитај ми чланак
Турке није толико уплашила војна кампања руске авијације колико обична изјава председника Русије.
Након обарања руског путничког авиона „ербас А321“ изнад Синајског полуострва у Египту 31. октобра, када је погинуло 224 људи, углавном Руса, истрага је утврдила да је у питању терористичка акција и да је у авион подметнута бомба. Одговорност је преузео ИДИЛ. Као одговор на овај класичан терористички акт, Руси су појачали ваздушну капању, али је председник Путин најавио још нешто – да ће испитати токове новца и финансирања Исламске државе. Утисак је да је ова изјава неке државнике више узнемирила него само бомбардовање јер – ако се нелегални токови новца и роба открију и документовано објаве – само је корак до тога да се прекину. Русима је већ тада требало бити јасно да постоји могућност обарања њихових авиона од турске ПВО, у чијем је саставу, наравно, и ловачка авијација наоружана са Ф-16.
Одавно није тајна да Турска илегално помаже ИДИЛ оружјем и логистиком, али није то највећи проблем са становишта међународне борбе против тероризма. Још већи проблем у сламању Исламске државе је тај што су им Турци отворили границе и свесно дозволили да створе шверцерске канале и маршруте, тако да несметано комуницирају и шверцују као да се ради о легалним пословима. Обим шверца толико је велики да се њиме обезбеђује комплетан живот ове назови државе, а делом стеченог капитала финансирају се терористичке акције по свету. Само код промета украдене (углавном сиријске) нафте зарада је пет милиона долара на дневном нивоу!?
Председник Русије Путин је са својим сарадницима исправно закључио да је код уништења Исламске државе и тероризма уопште кључна ствар пресећи њихове изворе финансирања, и кренуо озбиљно у реализацију тог плана. Од шверца са ИДИЛ имају користи многи који купују јефтину нафту по цени 25 до 30 долара по барелу (тренутна светска цена је 43 долара по барелу) и тако стварају огроман профит. Сем тога, све што продају исламистима продају вишеструко скупље, као илегалну и дефицитарну робу, држави која је под ембаргом, чиме стичу нови нелегалан огроман профит (наравно да ми, Срби, знамо о чему се ту ради јер смо и сами били под ембаргом). Највећу корист извлачи Турска, која и сама купује шверцовану нафту и тешко се одриче зараде јер су у питању милијарде евра. Преко њене луке Џејхан иде сва шверцована нафта и у интересу јој је да таква ситуација што дуже потраје. Приче о томе нису је много бринуле, али конкретни и јасни докази итекако јесу.
ТУРСКИ ДРЖАВНИ ШВЕРЦ
Критична фаза шверца нафте и других роба којима се финансира и снабдева ISIS, са становишта међународне компромитације, јесте прелазак границе између Турске и Сирије. Због тога су за Турску посебно иритантни и осетљиви летови руских авиона изнад тог подручја како се не би видели и документовали шверцерски конвоји цистерни и камиона. Пошто је у питању смишљен и договорен државни шверц, Турци се сада више плаше руског ненаоружаног авиона, са контејнером за електронско и фото-извиђање него наоружаног бомбардера, јер им он може нанети далеко већу штету. Тако су и оборили руски бомбардер у фази када није био наоружан бомбама.
Турска објашњења су потпуно неприхватљива. Ситне повреде ваздушног простора су у међународним приликама толико честе да су постале уобичајене и истовремено потпуно безопасне. Многе се и не евидентирају и не третирају као међудржавни инциденти. Да је руски авион ушао у налету фронтално у дубину турске терирорије, да се кретао према великим градовима и да није одговарао на упозорења и наређења да се врати или да присилно слети на неки турски аеродром, то би била друга ствар, али оборити авион који је мало закачио нечији ваздушни простор – ако је то уопште тачно – и притом се још удаљава и не представља никакву опасност за Турску, потпуно је неприхватљиво, и само се може назвати дрском провокацијом.
Турска овде индиректно сноси одговорност и за живот једног пилота који се успешно катапултирао, али је убијен у ваздуху или на земљи. У питању је ратни злочин. Иако је рат, по падобранцима се може дејствовати само ако је у питању ваздушни десант. Значи, кад је у питању наоружана оперативна борбена јединица, а никако када пилоти падобраном спашавају валастити живот. О убијању заробљеника не треба ни говорити. Ратна је пракса да се пилоти размењују, а не да се дивљачки убију.
Крајњи је утисак да руских инцидента са Турском није било све док Руси нису отворили питање шверца и зараде. Никакво чудо, и у нашим ратовима на Балкану увек је било најопасније дирати у шверцерске канале.
НАМЕРНА ГРЕШКА?
Након обарања руског бомбардера Су-24 јасно је да су Руси направили почетничку тактичку грешку? Погрешили су они од којих је пола света учило како се то ради? Употреба бомбардера се у принципу никада не планира без заштите ловачких авиона. Да су руски ловци Су-27 или Су-30 обезбеђивали бомбардере Су-24, турска авијација не би смела ни да помисли да дејствује, јер би и сами били оборени.
Зашто су Руси послали бомбардере без ловаца, сада је дискутабилно. За то постоји логично објашњење, јер њихови противници у овом сукобу – снаге ISIS и неки њихови савезници – немају авијацију и немају ПВО великог домета. Располажу само лаким преносним системима ПВО малог домета, а руски бомбардери приликом дејстава нису силазили испод 5.000 метара. Међутим, оваква одлука се могла донети само на основу крајње поједностављене процене ситуације у Сирији, која није обухватила све елементе и могућности, и стога је апсолутно погрешна.
Ако је неки ваздушни простор данас загонетка, онда је то ваздушни простор изнад Сирије. Штавише, широка зона ваздушног простора уз турску границу посебно је загонетна и рискантна, јер је у домету нагомиланих турских ПВО система уз границу. Није ово први авион оборен на том подручју. У марту прошле године турска ПВО оборила је сиријски авион. Ситуација је била такорећи идентична, оборио га је турски ловац Ф-16, авион је пао на територију Сирије, а турски председник Ердоган је изјавио: „Повредио је наш ваздушни простор“. Турска истрага и изјаве Ердогана биле су исте у оба случаја – да су и сиријски авион прошле године, као и сада руски, погођени изнад Турске, али су пали у Сирију. Наравно да је то могуће, али ствара сумњу да је Турска то урадила намерно и да је у питању смишљен и планиран инцидент. Да су једноставно турски ловци поставили зону чекања и дежурали у ваздуху, практично у заседи, чекајући руске бомбардере, који су без ловачке заштите лака мета због ограничених маневарских способности.
Било је довољно најава да ће се ово догодити. Турска већ дуже време тврди и на сва звона објављује у свим светским медијима како руски авиони повређују њен ваздушни простор иако никаквих доказа за то нису имали (сем неидентификованог дрона који су оборили над Турском). Руси су хладно изјављивали да то није тачно, али нису ништа предузели и нису схватили опасност. Шта је требало, да им Турци кажу оборићемо вам авион? Наравно да су то након такве медијске кампање могли очекивати.
Могуће је да су Руси погрешне тактичке потезе вукли свесно као поруку НАТО, па тако и Турској да им је ISIS једина мета и једини непријатељ. Након погибије пилота то је незгодно рећи, али понашали су се тако као да су прижељкивали инцидент како би могли додатно појачати своје снаге у Сирији и како би имали необорив аргумент да прошире и појачају војну кампању. Тако у руску базу Хмејмим у Сирији стиже респективни ПВО систем С-400, ловци Су-25 и Су-30 и ко зна шта све не. У сиријске територијалне воде стиже ракетна крстарица Москва са загонетним ракетним потенцијалом, који реално може бити и нуклеарни. На све то изјаве са Запада су крајње суздржане и стидљиве – да су забринути. На овакав потез Русије пре обарања руског авиона изјаве би биле оштре, а сигурно би уследиле и контрамере.
Тако су Руси веома брзо изашли из непријатне ситуације, која им је нарушила углед војне силе, и постали морални победници, од којих се очекује да опросте. Иако ових дана пљуште оштре изјаве између руске и турске дипломатије ко коме треба да се извини, очито је да Русија није губитник иако је на почетку тако изгледало. Сви сада знају да су Руси на потезу и сви стрепе шта ће то бити. Да ли ће све остати на ономе што је назјавио Путин – захлађењу односа са Турском, оштрим економским мерама и појачавању снага у Сирији? Оно чега се сада Турци плаше а од чега НАТО зазире јесте да ли ће бити нечега што Путин није најавио – војне одмазде, и да ли управо због тога Русија значајно појачава своје снаге у том региону?
КОМЕ ЈЕ У ИНТЕРЕСУ СУКОБ РУСИЈЕ СА ТУРСКОМ?
Русији може користити овај инцидент да појача и учврсти своје присуство у Сирији, али јој догорочан шири сукоб са Турском апсолутно не одговара. Руска ваздушна кампања резултовала је офанзивом сиријске регуларне војске, која има све шансе да буде победничка. Зашто би сада победу – као основни циљ – доводили у питање? Дискутабилно је да ли Русија уопште треба да према Турској предузима широке економске мере јер, без обзира какве оне буду, економске последице осетиће и Русија. А обострани интереси јесу велики – руски због економских санкција Запада, а турски због огромног руског тржишта, које им је отворено. Не треба заборавити ни нафтовод према турској као заједнички велики пројекат, као ни то да Запад није успео да дисциплинује Турску кад су санкције према Русији у питању. Ако је Ердоган током председничких избора нешто обећао Западу и ако је Турска након избора направила потпуни заокрет у политици према Русији, ако Руси то преко својих обавештајних служби већ сада знају, онда је то сасвим друга ствар. Ако немају потпуне и јасне податке о промени турске политике, не би требало доносити закључивке на основу једног инцидента. Уосталом, то ће се врло брзо разјаснити по будућим потезима Турске.
Русија има одличну основу да не проширује сукоб са Турском због ове намерне провокације. Има добар разлог да не учини оно што је био циљ ове провокације – да брзо и несмотрено реагује и прошири сукоб. Сличан инцидент догодио се на почетку сиријског рата 2012. године, када је сиријска ПВО оборила турски извиђачки авион Ф-4Е, такође са два члана посаде. Сиријска војска је упутила извињење и рекла да је у питању грешка, али да турски авион јесте повредио сиријски ваздушни простор. Турска је тада признала да је њихов авион повредио ваздушни простор Сирије а тадашњи председник Абдулах Гул је дао и објашњење. Рекао је да се код оваквих повреда ваздушног простора ради о ненамерним грешкама, које се догађају због велике брзине авиона, да се то мора толерисати и не може бити разлог за обарање. Како Турци нису имали на уму овај свој став сада када су оборили руски авион? Ипак, Турци су тада били толерантни и нису дозволили да их овај инцидент увуче у сиријски сукоб. То је сада добар разлог да и Руси буду толерантни ако им је то у стратегијском интересу, без обзира што нису они оборили турски авион, него њихов војни савезник Сирија.
ШТА ЈЕ ХТЕЛА ТУРСКА?
Када су у питању Турска и њени интереси, данас су на сцени разне процене, често дијаметрално супротне, тако да дефинитивног и јасног закључка шта то стварно Турска ради и шта јој је интерес и нема. По свему судећи, обичан шверцерски инцидент на нивоу државног шверца изнудио је тренутну турску политику у виду демонстрације моћи и обичне представе за светску јавност – шта Турска може и шта сме да уради. Тако жели свима дати до знања да је и сама велика сила ако сме да се одлучи на овакве потезе према великој сили. Утисак је да Турска шаље поруку и Русији и Западу да ће сама водити своју политику и да ће сама вући војне потезе без претходних консултација са НАТО (накнадне консултације са НАТО и даље уредно прихвата, па чак иницира).
Познато је да Турска, по основу своје историје, има амбиције те врсте, и да жели поново да постане светска сила. Неки озбиљни коментатори тврде да је то време дошло и да је Турска сада војно јача него у прошлости, када су покушали да освоје Беч. По њима, Турска то онда није успела, али данас, када би кренула, сигурно би успела. Наравно да ту има претеривања када су турске оружане снаге у питању, али, да је Турска постала респектабилна војна сила, више није спорно.
Предсатвници НАТО и државници западних земаља се ових дана силно труде да објасне целом свету како им сукоб Русије и Турске није у интересу, да немају везе са обарањем руског авиона и да се ради о обичној самовољи Турске. Ипак, утисак је да то није баш тако. Запад је схватио да повећаним ангажовањем руских ваздушних снага у Сирији губе позиције до мере да им се руше стратешки планови. Европи јесте, али САД није интерес да се уништи Исламска држава, јер је управо су САД војним ангажовањем и специјалним дејствима својих обавештајних служби омогућиле њено стварање, јачање и ширење. Једина шанса да Запад у Сирији и на Блиском истоку уопште буде победник, јесте директни улазак турске копнене војске у Сирију и сиријски рат. Тешко да би Руси на такав потез НАТО имали адекватан одговор и сигурно би турске оружане снаге окренуле ток рата у негативном смеру и за Русе и за Асада. Још није сасвим јасно да ли су се САД и НАТО одлучили да уђу у овај огроман ризик по светски мир и светску безбедност, али догађаји иду брзо и убрзо ће се разјаснити. То би свакако била катастрофална па можда и апокалиптична грешка, за коју многи мисле да није могућа баш зато што је крајње опасна.
Историја ратовања препуна је погрешних одлука, па и стратегијских грешака које су однеле десетине, стотине хиљада, па и милионе непотребних жртава. Наравно да би велике силе погрешном одлуком могле угрозити светски мир и произвести глобални сукоб, можда чак и нуклеарни. Иако је нуклеарно оружје до сада само једном употребљено, данас се зна да ни тада то није морало да се учини и да се могло избећи огромно страдање јапанских цивила. Тада нису гађани војни циљеви, него цивилни градови, и то јесте ратни злочин. Пре употребе атомског оружја постигнут је договор између тадашњих савезника СССР и САД да и совјетска војска уђе у рат против Јапана на Далеком истоку и да се тако сломи и порази јапанска војска. Дан пре него што је, по заједничком плану, совјетске трупе требало да нападну Јапанце у Манџурији и отворе нови фронт, САД су бациле атомску бомбу на Хирошиму и кренуле да саме поразе Јапан. Уплашиле су се да ће им СССР угрозити интересе у том делу света. Жртвовале су много људи, недужних цивила, ради некаквих интереса далеко од САД. Наравно да то данас никога не чуди, јер су таквом праксом наставили и касније. Њихове драстичне и рискантне потезе осетили смо и ми Срби на својој кожи. На основу тога, може се закључити да су САД и Запад и даље спремни да жртвују друге и да улазе у велике ризике због сопствених интереса, које понекад само они и њихови стратези виде, док су другима нејасни.
Због тога је од изузетне важности за цео мирољубиви свет, поготово за мале народе и земље да Русија остане хладне главе и да не повлачи рискантне војне потезе. Да ли ће такве потезе повући Запад и да ли им је то нови стратегијски интерес, видеће се убрзо. Тада ће се знати и то да ли иза обарања руског авиона стоји НАТО или непослушна Турска и њен државни шверц.
Извор: Нови Стандард – Љубан Каран
