Прочитај ми чланак
Пише: Јуриј КАРАШ, дописни члан Руске академије косомонаутике
ПОЧЕТКОМ децембра, научници су користећи америчку свемирску летелицу “Лунарни орбитални извиђач» (Lunar Reconnaissance Orbiter – LRO), која кружи око Месеца, открили место пада искоришћеног ракетног носача, који је употребљен на Месецу у експедицији “Аполо 16”. На тај начин се дошло до још једног доказа да програм “Аполо” – није фикција. Али, без обзира на овај и остале доказе, дебате о томе да ли су се Американци спустили на Месец или не – не стишавају се ни данас.
Не постоји ништа тајно, што неће постати јавно. Једном ће обелодањивање докумената расветлити трагедију у Даласу и помоћи да се коначно стави тачка на распаве о атентату на Џона Кенедија, а људи који се буду вратили на Месец ће (надам се) наћи ће на површини трагове првих астронаута, заједно са трговима лунарног модула и “багија”, у којима су се посаде “Апола” 15, 16 и 17 возиле по нашем природном сателиту.
Међутим, први кораци у том правцу су већ учињени уз помоћ поменутог LRO. Од 2009. до 2013. године он је фотографисао места слетања свих “Апола” – почевши од 11-ог до 17-ог (са изузетком, наравно, “Апола 13”, који није слетео на Месец). Камере LRO уочиле су такође и амерички свемирски брод Surveyor -3, који “седи” на Месецу од 1967. године. На свим сликама је јасно видљива остављена техника на сивим месечевим равницама.
Детаљнија анализа фотографија добијених из помоћ LRO, омогућила је да се на Месецу виде места падова најмање три искоришћена носача ракета “Сатурн 5”, који су служили за покретање “Апола” 13, 14 и 16. НАСА је намерно “бацила” ове носаче на Месец, како би – посматрајући кретање сеизмичких таласа од места пада – анализирала структуру његовог тла. Мерења су вршена уз помоћ сеизмичких сензора, које је на Месецу оставила претходна експедиција.
Међутим, скептици могу све ово третирати као само “индиректне” доказе, јер НАСА је могла и “оставити” некакву технику на Месецу, али где су непобитни докази да су људи ходали по њему?
Зато, све док професионални астронаути, космонаути или космички туристи не фотографишу на Месецу трагове „аполоваца” – мораћемо да износимо аргументе за и против тога, да ли су Американци тамо уопште и били. И одлучивати – који од њих су веродостојни, а које можемо одбацити као покушај неких људи са болно неиспуњеним амбицијама да привуку пажњу на себе.
Гласине о томе да је “Аполо” – превара, у којој је реално, у најбољем случају, било само лансирање носача-ракете “Сатурн 5”, кренуле су се још децембра 1968. године, у време лета “Апола 8” око Месеца. Низање кампања за демаскирање “Апола” почиње 1974. године, са изласком прве књиге на ову тему под називом “Ми никада нисмо летели на Месец: трошкови преваре износе тридесет милијарди”, коју су написали Бил Кајзинг и Ренди Рејд. При чему је Кајзинг радио у компанији “Рокетдајн”, где су произведени мотори за “Сатурн-5”. Ова чињеница је давала посебну тежину његовом мишљењу.
Теорија фалсификовања лунарног програма САД добила је најживописнији израз у уметничком филму “Козорог-1”, снимљеном у истим тим Сједињеним Америчким Државама 1978. године. Он је говорио о томе како је НАСА уз помоћу специјалних ефеката фалсификовала лет. Истина, не на Месец, већ на Марс, али алузија је била очигледна.
Мало уља на ватру ових претпоставки досуо је чувени амерички режисер Станли Кјубрик – аутор “Свемирске Одисеје – 2001”.
Он је признао да је по налогу НАСА имитирао у филмском студију неке потенцијалне епизоде активности астронаута на Месецу. Међутим, овде није било никакве зле намере: НАСА није била сигурна да ће емисија са површине Селена имати довољно висок квалитет, да би гледаоци имали чисту представу о томе шта заправо раде астронаути. Зато је агенција снимила на Земљи оно што би требало да се деси на Месецу.
У покушају да докажу да је “Аполо” – велика лаж, заговорници ове теорије често прелазе све границе. Тако је у септембру 2002. године неки Американац Барт Сибрел назвао База Олдрина, другог човека који је 21. јула 1969. крочио на Месецу одмах иза Нила Армстронга, “кукавицом” и “лажовом” у лице, захтевајући да се закуне на Библију да је заиста био на Месецу. Сибрел је добио одговор у облику директног ударац у вилицу, који му је каубојски нанео седамдесетдвогодишљи астронаут.
Успут буди речено, тужилаштво у Лос Анђелесу је одбило да поднесе против Олдрина било какву оптужницу.
О репрезентативности аргумената раскринкавања “Апола” најбоље говоре личности “разоткривача”. Један од њих је – Чарлс Џонсон – председник Међународног истраживачког друштва равне Земље. Чланови овог друштва, које постоји у Енглеској и у Сједињеним Државама, озбиљно тврде да је наша планета равна, и темеље своје научне и филозофске теорије на овој “чињеници”. Свој допринос “оповргавању” “Апола” су дали и руски аутори. Од њих је, можда, најпознатији Јуриј Мухин, који је написао књигу “Анти-Аполо: месечева превара САД”.
Јуриј Мухин
У јулу 2009. године – у данима када се обележавало четрдесет година слетања “Апола 11” на Месец – НАСА је била приморана да објави тужни резултат трогодишње потраге за оригиналним видео-материјалима. Наводно су случајно избрисани, када је НАСА рециклирала старе филмове и преко њих снимила телеметријске податке који долазе са сателита. Штедња се у овом случају агенцији није исплатила.
НАСА је успела да само мало “заслади пилулу”, рекавши да је предала на располагање компанији која се бави рестаурацијом видео записа, најбољу копију оригиналних снимака првих корака Армстронга и Олдрина по порвшини Месеца, како би та фирма максимално приближила ову копију оригиналу.
Проблем примене ових теорија на „Аполо” сигурно није само реторички. Као што је приметио амерички историчар астронаутике Крег Нелсон, само у покретању “Апола” је учествовало 300 стручњака, а у оквиру пилотског програма НАСА 1965. године – на врхунцу лунарног програма – 400.000 људи, укључујући и извођаче радова. И то не рачунајући 32 астронаута који су се припремали за програм “Аполо”.
Од тог броја, 24 су летела на Месец, а 12 од њих је директно изашло на његову површину.
Истина, 1973. године, већ следеће године, након што се на Земљу са Месеца вратила последња посада – “Апола 17”, број запослених у НАСА се спустио на 200.000, али ово је и даље била веома импресивна бројка.
Да би де тада сакрило нешто, а онда наставило да се скрива до данас – било је неопходно натерати све те људе на “завет ћутања”, истакао је Нелсон.
Осим тога, било је неопходно “затворити уста” милионима људи, који су гледали лансирање. У земљи каква је САД, где друштво, с једне стране, врши довољно строгу контролу над владом, а са друге – на првом месту на листи вредности ставља слободу, у првом реду слободу говора (подсећам да је управо штампа фактички приморала на оствку председника Ричарда Никсона), тако нешто је у принципу немогуће.
Да ли је Америчка свемирска агенција некад покушала да оповргне наметљиве гласине да је програм “Аполо” – фикција? Директно – не, али је 1977. године издала неку врсту “беле књиге”, која је садржала све чињенице у вези са “Аполом”, укључујући и опис и анализу узорака земљишта и стена донетих са Месеца. 2000. Године. НАСА је такође објавила статистички зборник Ричарда Орлофа под називом “Аполо у бројкама”. 2004. године, збирка је допуњена и реиздана.
А 2002. године, агенција је дала чувеном америчком историчару освајања космоса Џејмсу Обергу, аванс од 15 000 долара за писање књиге – за оповргавање свих “антиаполовских” теорија и спекулација. Међутим, годину дана касније агенција је повукла аванс назад, јер би сама припрема таквог демантија значила да се НАСА озбиљно односи према свакаквим апсурдним фикцијама о програму “Аполо”. Међутим, Оберг је изјавио да ће он свакако ту књигу написати.
Побијати тврдње да Американци нису били на Месецу, може се бесконачно дуго и потпуно бесплодно. Јер, многи од оних који “разоткривају” амерички лунарни програм, не раде то због љубави према истини, већ из жеље да по сваку цену привуку пажњу. Да би то постигли, користе искуство Москве из познате Криловљеве басне. Стога ће сви аргументи који иду у прилог реалности “Апола” једноставно проћи мимо њихових ушију.
Тешко да би такви чули и речи космонаута Алексеја Леонова, који се припремао за лет на Месец у оквиру совјетског лунарног програма: “Један од најважнијих неоспрних доказа да су Американци заиста били на Месецу је честитка коју је совјетско руководство упутило руководству САД поводом ове велике победе”. Јер, да је Кремљ имао и најмању сумњу да су астронаути НАСА заиста слетели на Месец (а летове “Апола” је пратио читав комплекс совјетских осматрачких система), нема сумње да би СССР учинио све што је могуће да разоткрије “лажну природу америчког империјализма” и на тај начин у очима света остане неприкосновени космички лидер.
Факти
