Једна лекција коју смо научили из историје је да, када мобилизација за рат започне, она добија сопствени моменат и постаје неконтролисана. То би могло бити оно што се неприметно дешава пред нашим очима.

У свом говору од 28. септембра на 70-ту годишњицу УН руски председник Владимир Путин је рекао да Русија не може више толерисати тренутно стање у свету. Два дана касније је, на позив сиријске владе, Русија започела рат против Исламске државе.

Русија је брзо постигла успехе у уништавању складишта оружја ИД и помогла је сиријској влади да поврати делове територије под контролом ове терористичке организације. Русија је такође уништила хиљаде нафтних танкера који су финансирали ИД превозећи украдену сиријску нафту у Турску, где ју је куповала породица гангстера који тренутно влада Турском.

Вашингтон је био затечен руском одлучношћу. У страху да би брз успех ових руских одлучних акција могао обесхрабрити вашингтонске НАТО вазале у трајној подршци вашингтонском рату против Асада, а такође и у подршци вашингтонском марионетском режиму у Кијеву,

САД су са Турском договориле обарање руског бомбардера упркос договору између Русије и НАТО да неће бити ваздушних сусрета у зони руских операција у Сирији.

Да ли је Русија „тигар од папира“

Иако је негирао било какву одговорност, Вашингтон је искористио умерену реакцију Русије на овај напад, за који Турска није упутила извињење, како би Европи пружио уверавања да је Русија тигар од папира. Вашингтонске преститутке су трубеле: „Русија је тигар од папира“.

Умерени одговор руске владе на ову провокацију Вашингтон је искористио да увери Европу како нема ризика од притисака на Русију који се врше на Блиском Истоку, у Украјини, Грузији, Црној Гори и на другим местима. Вашингтонски напад на Асадову војску је искоришћен да појача веровање европских влада како руско одговорно понашање представља знак страха и слабости.

Није јасно у којој мери руска и кинеска влада схватају да се њихове независне политике, потврђене говорима руског и кинеског председника од 28. септембра, тумаче у Вашингтону као „егзистенцијална претња“ за хегемонију САД.

Основа спољне политике САД је посвећеност задатку спречавања уздизања светских сила које би могле бити способне да ограниче вашингтонске једностране акције. Способности Русије и Кине у овом смислу чине од њих мете САД.

Вашингтон није противник тероризма. Вашингтон већ дуго година наменски креира тероризам. Тероризам је оружје које Вашингтон намерава да употреби у циљу дестабилизације Русије и Кине тако што би га извезао муслиманским становницима ових земаља.

Вашингтон користи Сирију, као што је користио и Украјину, како би демонстрирао руску неспособност Европи, а такође и Кини, јер је неспособна Русија као савезник мање привлачна за Кину.

За Русију је одговорно реаговање на провокације постало контрапродуктивно јер оно охрабрује нове провокације. Другим речима, Вашингтон и његови снисходљиви европски вазали довели су човечанство у једну веома опасну ситуацију, јер је једини могући избор за Русију и Кину остао или да прихвате америчку хегемонију или да се спремају за рат.

Путин се мора поштовати зато што више цени људски живот од Вашингтона и његових европских вазала и зато што избегава војне одговоре на провокације. Ипак, Русија мора нешто да учини како би НАТО земље постале свесне да се мора платити висока цена за подршку вашингтонској агресији против њене безбедности. На пример, руска влада може одлучити да обустави испоруке енергената европским земљама које су de facto у рату са Русијом. Са наступајућом зимом руска влада може донети одлуку да престаје са продајом енергената НАТО земљама. Русија би изгубила новац, али је то јефтиније него изгубити сувереност или рат.

Ако Русија не победи Европу, рат је неизбежан

Да би се окончао конфликт у Украјини или да би ескалирао до нивоа на коме би Европа изгубила интерес да учествује, Русија би могла да прихвати захтев побуњених република за уједињење са њом. Да би Кијев наставио конфликт, морао би да нападне саму Русију.

Руска влада се ослањала на одговорне непровокативне одговоре. Русија се одлучила за дипломатски приступ, очекујући да ће се европске владе уразумити, схватити да се њихов национални интерес разликује од вашингтонског и престати да омогућавају вашингтонску хегемонистичку политику. Руска политика није успела. Да поновим, руска умерена реакција је искоришћена да ослика Русију као тигра од папира кога се не треба бојати.

На крају смо дошли до парадокса да руска одлучност да избегне рат води директно у рат.

Без обзира на то да ли су руски медији, руски народ и руска влада свесни тога, за руску војску би то морала бити очигледа ствар. Све што руско војно руководство треба да уради је да погледа састав НАТО снага послатих да се боре против ИД. Као што је Џорџ Аберт приметио, амерички, француски и британски авиони који се користе у Сирији су ловачки авиони чија је намена борба у ваздуху, а не против копнених снага. Ови ловци нису намењени да се боре против ИД, него да би били претња руским бомбардерима који нападају ове копнене мете ИД.

Нема сумње да Вашингтон води свет у Армагедон, док Европа то омогућава. Вашингтонске подмићене марионете у Немачкој, Француској и Великој Британији су или глупе или потпуно индиферентне, или немоћне да се извуку из вашингтонског загрљаја. Ако Русија не успе да пробуди Европу, рат је неизбежан.

Извор: Сајт Пола Креjга Робертса, за Нови Стандард превео Иван Т. Лукић